Svaki petak izuzetak 
Da je opozicija umela da se ujedini i da pronađe zajednički način za smenu aktuelne vlasti – Vučić ne bi vladao već 13 nesrećnih godina! S obzirom da to nisu umeli za sve ovo vreme – ne može im se verovati da bi to uspeli ni ubuduće. Posebno s obzirom koliko su podeljeni, posvađani, kompromitovani i delimično pod kontrolom vladajućeg režima. Kada se na to sve doda da se u međuvremenu pojavila nova politička snaga koja je za nekoliko meseci uzdrmala vlast više nego opozicija za više od decenije – jasno je da opozicija mora da ide u drugi plan i da prati novi talas na političkoj sceni. Ključno pitanje glasi: da li je opozicija na to spremna ili će iznova prevagnuti lični i stranački interesi, liderske sujete, parlamentarne privilegije i režimski spavači u redovima opozicije?
Treba uvek biti objektivan i pošten, pa tako i u ovom slučaju reći da je opozicija više oklevetana i prokažena nego što to zaslužuje, da u redovima opozicije ima mnogo kvalitetnih i stručnih ljudi, u svakoj političkoj stranci, da su mnogi ljudi mnogo žrtvovali od svojih poslova, porodica i života uopšte, da su brojni opozicionari doživeli različite progone od strane aktuelne vlasti, gde je posebno odvratna medijska satanizacija. To sve ne sme da se zaboravi! Opoziciji treba priznati borbu koju je uložila do sada i dati šansu na prvim sledećim izborima nakon pada Vučićeve vlasti da se u normalnom demokratskom poretku takmiči sa svojim različitim ideologijama i programima.
Raskrsnica na kojoj se sada opozicija nalazi je završni test njene zrelosti ili nezrelosti: naredni izbori nisu izbori već referendum na kome mnogo veće šanse od sveukupne opozicije da pobedi Vučićevu izbornu listu ima Studentska izborna lista. Tu ćemo imati priliku da vidimo da li je opozicija toga svesna ili će na silu gurati svoje propale agende. Taj test do sada su položili samo Demokratska stranka i Srpski pokret Dveri koji su se javno obavezali da neće izlaziti na vanredne izbore već će sve svoje resurse staviti u službu pobede Studentske izborne liste, bez ikakvih očekivanja i zahteva prema toj listi.
Tačnije rečeno, osnovni motiv DS i Dveri za ovakvo nešto sigurno je u tome što shvataju koji je put do izborne pobede nad vladajućim režimom i što svoj interes vide u tome što će ta pobeda doneti normalizaciju političkog života u Srbiji, oslobađanje zarobljenih državnih institucija, slobodu medija i regularne izbore na kojima će onda ove dve, kao i sve druge, političke organizacije moći da se predstave sa svojim programima a građani da biraju slobodno bez ikakvih pritisaka i ucena kao do sada. Da li može biti važnijeg cilja za svakoga ko se danas bavi politikom u Srbiji i ko je protiv sadašnje vlasti?
Ovo pitanje, međutim, otvara Pandorinu kutiju stranačkih i ličnih interesa unutar opozicije. Kako se odreći izlaska na izbore, skupštinskih plata za vodeće ljude, kao i skupštinskog budžeta za finansiranje stranke? Kako nekom drugom prepustiti skupštinsku govornicu i medijsku pažnju koju ona donosi? Kako dati šansu novim ljudima u politici koji bi onda u politici mogli i da se zadrže na duže staze? Da bi se pobedio lični i stranački interes mora da postoji neki veći interes opšteg dobra, ali da li to stranke i njihove vođe mogu da razumeju ili uopšte prihvate?
Naravno, nije smak sveta ako kompletna opozicija ne podrži Studentsku izbornu listu već odluči da izađe na izbore. Ali samo u slučaju da je spremna da na vanredne izbore izađe ujedinjena u jednu ili najviše dve kolone (levu, proevropsku i desnu, suverenističku). Sve drugo radi isključivo za interese vlasti jer ako bude više kolona biće i više onih koji će ostati ispod cenzusa, a ti mandati onda lako mogu preći u ruke onih za koje ti „bačeni glasovi” nisu glasali, a to je vlast. Da ne govorimo da se vladajući režim lakše pobeđuje u referendumskoj atmosferi samo dve liste – Vučićeve i Studentske. Moguće je takođe pobediti i sa dve ili tri izborne liste opozicije, računajući ovde i Studentsku, koje će biti u koordinaciji i koje će se pre izbora obavezati na zajedničko formiranje vlasti posle izbora u slučaju pobede. Ovde, nažalost, ostaje bojazan da vlast ima još ponekog trojanca u redovima opozicije i da treba dobro paziti kome dati glas, posebno kada su u pitanju stranke na tzv. desnici.
Na kraju, u nastupajućem periodu treba posebno obratiti pažnju na ubačene elemente u medijima, na društvenim mrežama i u opozicionoj javnosti uopšte koji će namerno praviti podele. Kako oni sa leva tako i oni sa desna, kako zlonamerni tako i korisni idioti, koji će forsirati krupne ideološke teme koje uvek donose sukobe i neslogu, a sada nije vreme za to već za zajedništvo u rušenju jednog izdajničkog i lopovskog režima i korenitu promenu kompletnog korumpiranog i nepravednog sistema. Oko toga se možemo sabrati svi, bez obzira na naše ideološke i političke razlike. A onda u slobodnoj Srbiji, u normalizovanom političkom životu, slobodno ćemo se takmičiti svako sa svojom ideologijom i izbornim programom, a narod će slobodno birati onoga koga želi da bude na čelu oslobođene države. Šta ovde može biti sporno za bilo koga kome je stalo do Srbije, a ne do ličnih i stranačkih interesa ili šema i kombinacija sa vlašću?
Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri
