Pero umesto skalpela 
U politici su najvažniji tajming i momentum. Veoma je teško boriti se protiv duha vremena. Čovek je savladao sve svoje žive konkurente, potčinio prirodu sebi, istražuje i osvaja svemir. Ali vreme, pred vremenom je slab i nemoćan poput otkinutog lista na jesenjem vetru. Vreme ne može ni zaustaviti, ne može ga usporiti, ni ubrzati, ne može ga izbeći, niti zaštititi sebe od posledica prolaznosti. Može se saživeti sa vremenom u kojem živi ili ga propustiti.
Koliko je teško boriti se protiv duha vremena, toliko je teško boriti se protiv svega onog što ide nasuprot vremenu, protiv ljudskog nestrepljenja, ambicioznosti, gramzivosti, onog prokletog „sve i sada“. Ljudi rukovođeni ili urođenim unutrašnjim nemirom ili diaboličnom željom za osvetom često umesto puta biraju stranputicu. U politiic takva vrsta kardinalne greške osnovni je uzrok smrti brojnih karijera koje su završile u masovnim grobnicama neostvarenih, neshvaćenih, neprihvaćenih lidera, junaka, mesija, prometejoida.
Odlazak iz neke organizacije bilo kog tipa nije jednostavna stvar i nikada nije laka odluka. Motivi su često različiti, ali su samo dva puta posle neke vremenske, životne, karijerne bifurkacije. Prvi je ta odlazak bude razlaz, a drugi raskol. Razlaz je prirodna pojava u međuljudskim odnosima. Razlazom se završavaju partnerstva, prijateljstva, brakovi. Posle takvog čina zrele osobe veći deo svog vremena posvete stvarima koje su ispred njih, retko se ili na kratko osvrnu na ono što je iza, što bi moglo da ih sputa, uspori ili defokusira od zacrtanog cilja. Raskol je traumatično odvajanje, nekada beg, nekada oslobađanje, nekada odbacivanje, ali uvek ostaje kao neprolazni ožiljak u sećanju, u svesti, u podsvesti raskolnika. Ta vrsta traume postaje teret koji menja i psihičku,a neretko i fizičku konstituciju, čovek se promeni, deformiše i ne može sakriti, sve i da hoće tu vrstu menalne invalidnosti. Može samo da razvije manje ili više efikasne mehanizme kompenzacije.
U srpskom političkom pluralizmu cepanje stranaka, teatralni odlasci, verbalni i fizički okršaji obeležili su decenije iza nas. Najnoviji je odlazak poslanika i visokih funkcionera SSP-a, za mnoge neočekivani sled događaja, za neke posledica loše karme stranke u kojoj po tvrdnjama raskolnika nema ni slobode, ni pravde.
Ali, lako je sada cipelariti Dragana Đilasa, podsećati na njegov temperament, način ophođena prema ljudima, njegove političke lupinge, sujetu, nepredvidivost… Koliko god imao materijala za kritiku, ne želim da stanem u red onih koji defiluju kroz studije Tv Informer, Pink, B92 ili popunjavaju uglove naslovnih strana režimskih tabloida. Kada smo pred teškim odlukama, pred izbornim ciklusom ili pred odlučujućim sučeljavanjem sa naprednjačkom mašinerijom-onda i samo onda koristim sve svoje intelektualne kapacitete da iz sebe i svojih saboraca izvučem najbolje. Moje kritike opozicije su uvek, ali uvek dobronamerne, konstruktivne i samo sa jednim ciljem-da aktuelne vlast bude zamenjena boljom!
Da ponovim, propustiću priliku da udarim na Đilasa, jer to šutiranje sada mnogi koriste kao dasku za odskok ka novim političkim visinama, kao način da se dodvore tradicionalno nepoverljivom opozicionom biračkom telu, da se umile tviter kanibalima, ne sluteći da će i sami biti pojedeni na prvoj krivini, posle prve greške, posle prvog proklizavanja. Moj odnos sa njim uvek je, ali uvek zavisio od odnosa prema Vučiću. Ako je bio „upotrebljiv“ za nanošenje štete neprijatelju imao je moju nneskrivenu podršku, ako je bilo obrnuto, kada je štetio jedinstvu opozicije i tupio njenu oštricu uperenu ka režimu, napadao sam ga ne mareći za svoju „poziciju u opoziciji“.
Mnogo mi je interesantnije ponošanje ljudi koji ga napuštaju, njihovi potezi, izjave, TV gostovanja, konferencije…
Pratim cepanja stranaka više od trideset godina i kristalno jasno se sećam svoje reakcije kada sam video Dragoljuba Mićunovića na RTS-u posle njegovog sukoba sa Zoranom Đinđićem. Vreme i ljudi prolaze, ali grč u mom kiselinom izrezbarenom želucu ne prolazi kad god vidim nekog na protivničkoj polovini terena kako odatle gađa svoje dojučerašnje saborce.
Đilasovi otpadnici loše su startovali, loše će i završiti. Tu prognozu ne donosim ni olako, ni pretenciozno, ni maliciozno. Govorim iz iskustva. Prosto pitam sebe, kakav je osećaj kada te pozove urednik političkog programa B92 i ponudi gostovanje u udarnoj talk-show emisiji. Isto važi i za TV Prvu i za bilo koju drugu režimsku televiziju koja je do tada đilasovce moralno kriminalizovala, demonizovala, dehumanizovala. Da li razgovor prvo započne izvinjenjem ili se prećutno pređe preko svega toga ili ex-Đilasovci zaneseni opasnim osećajem povređenosti, osvetoljubivosti i ambicije oproste Đuri što ih je tukao i iz niskog starta uleću u studije režimskih televizija sa čijih zidova se još nije osušila krv svakodnevno streljanih opozicionara?
I da li tokom tog igrokaza otpadnici kažu koju reč o medijskim slobodama, o medijskom mraku, o medijskoj likvidaciji Vučićevih protivnika, ili pristaju na sve, samo da ostanu vidljivi, u fokusu kamere, pod usijanim reflektorima, jer bez toga ostaju na brisanom prostoru, izloženi besu Đilasa i preziru Vučića, a život pod takvim uslovima je gotovo nemoguć u Srbiji.
Nisu samo pojavljivanja na režimskim medijima jedini greh onih koji žele da se predstave kao puritanci, kako žrtve, kao neko ko zaslužuje nov početak i novu šansu. Ono što ih moralno degradira a da to nije posledijca režimske hajke i harange, jeste odnos prema poslaničkom mandatu. Svi do jednog tvrde da su ga zaradili, zaslužili, da pripada njima, da su ga dobili na“ime i prezime“. Neverovatna je istovetnost u izjavama svih raskolnika kada trebaju nešto da daju, da rizikuju, da budu drugačiji.
Izgleda da im je uvek važnije ono što je ispred imena i prezimena, od samog imena i prezimena. Jer izgleda da njihovo ime i prezime mnogo manje vredi ako ispred njega nije ono čuveno-narodni poslanik. Ako ne vredi manje, zašto im je mandat toliko vredan da ga se niko, ali slovom i nedostajućim brojem, niko ne odriče. A svi su nešto dobili svojim imenom i prezimenom. Meni se čini da su dobili ono što je ispred tog imena i prezimena, da je to dalo vrednost njihovom imenu i prezimenu, a ne obrnuto. Jer ne čuvaju oni svoje ime i prezime tako grčevito, već poslanički mandat. Da je tako, iz poslaničkog kluba bi izašli sačuvavši čisto ime i prezime, ne bi ga uprljali mandatom koji odnose, koji suštinski nije njihov jer u sistemu gde se glasa za liste, imena i prezimena su sekundarnog značaja, ma kakva ta imena i prezimena bila.
I tako. U opoziciji ništa novo. Davno sam SSP nazvao nuklearnim kontejnerom koji prima raznorazni radioaktivni otpad. Sada je došlo do fisije četiri mandata, sada od sebe odbacuju radioaktivne restlove i ločično je da se ponovo iznosi prljav veš koji sabalažnjava opoziocionu javnost, a zadovoljava neprijatelje ( za osetjlive Draganove uši-protivnike). Karma is the bitch. Kako seješ tako i žanješ. Ali, opet. Glavni cilj je rušenje Vučića. Do sada je bilo ono-malo rukah, malena i snaga. Svaka ruke je dobrodošla. Moramo samo izbeći one ruke koje guraju kontru.
Dr Aleksandar Dikić
