Kada danas pogledamo savremenu Srbiju – društvo koje je formalno izašlo iz komunizma, socijalizma, ratova, sankcija i tranzicije – logično je postaviti pitanje: šta je narod stvarno dobio prelaskom vlasti od Tita, preko Miloševića, do Vučića? Da li je Srbija danas slobodnija, razvijenija i suverenija zemlja nego što je bila pre pola veka – ili smo samo promenili forme, dok je suština vlasti ostala ista?
Titov model: kontrolisana stabilnost i iluzija jednakosti
Tito je stvorio sistem koji je balansirao između Istoka i Zapada, koristeći pokret nesvrstanih kao tampon za očuvanje unutrašnje kontrole. Narod je dobio:
besplatno školstvo i zdravstvo,
siguran posao i minimalnu socijalnu sigurnost,
ali uz partijsku kontrolu, jednoumlje i političku represiju.
Privreda se zasnivala na zaduživanju kod Zapada, a ne na samoodrživom razvoju. Rudarstvo, industrija i infrastruktura služili su centralnom planiranju, a ne tržištu. Tito je izgradio sistem u kojem je država bila sve, a građanin ništa bez nje.
Miloševićev period: nacionalizam, izolacija i ekonomski slom
Prelaskom na vlast Slobodana Miloševića, Srbija je zakoračila u eru nacionalizma i sukoba, dok je ostatak istočne Evrope išao putem demokratizacije. Umesto tranzicije, narod je dobio:
ratove, sankcije, inflaciju,
razbijenu industriju,
propalu valutu i masovno siromaštvo.
Milošević je zadržao mnoge mehanizme partijskog upravljanja iz Titove ere, ali ih je sada koristio za ratnu propagandu i ličnu moć. Umesto bratstva i jedinstva, došao je “odbrana nacije” – ali bez stvarnog suvereniteta, bez ekonomije i bez međunarodne podrške.
Vučićeva era: neoliberalizam sa autoritarnim licem
Danas, pod Aleksandrom Vučićem, Srbija formalno baštini demokratske institucije, slobodno tržište i evropske integracije. No, kad se oguli propagandna fasada, postavlja se pitanje – da li smo zaista daleko od prethodnih sistema?
Institucije su formalne, ali suštinski potčinjene jednoj ličnosti.
Ekonomija raste, ali na osnovu jeftine radne snage, stranih investicija i subvencija, dok domaća proizvodnja stagnira.
Infrastruktura se gradi, ali većinom kreditima iz Kine, Emirata i EU – koje će narod vraćati decenijama.
Mediji su privatni, ali kontrolisani. Opozicija postoji, ali bez uticaja.
Vučićev sistem je spoj Tita i Miloševića u novom ruhu – s jedne strane koristi zapadnu retoriku i globalne ekonomske tokove, a s druge strane upravlja strankom kao državom i društvom kao privatnom imovinom.
Šta je narod stvarno dobio?
Stabilnost bez slobode.
Razvoj bez suvereniteta.
Izgradnju bez kontrole nad resursima i kapitalom.
I kroz Tita, i kroz Miloševića, i kroz Vučića, srpski narod je bio objekat političkih eksperimenata, nikada njihov subjekt. Svaka vlast je obećavala oslobođenje od prethodne, a zapravo gradila svoj sistem dominacije, često uz pomoć stranih sila.
Isti obrasci, druga retorika
U Titovo vreme su se krediti dizali “za radničku klasu”, kod Miloševića se “branio narod”, danas se “vode investicije i putevi u budućnost”. Ali u sva tri sistema:
narod je pasivan,
moć je koncentrisana,
a odgovornost nikad nije bila transparentna.
Prelazi vlasti – iluzije promene
Srbija formalno menja sisteme i lidere, ali suštinski ostaje u matrici zavisnosti, autoritarnosti i političke pasivizacije naroda. Istorija se ne ponavlja samo kao farsa, već kao model vladanja – svaki put sa novim licem, ali starim metodama.
Vreme je da se ne pitamo samo ko vlada, nego kako se vlada – i za čiji račun.
Bojan Jovanović
