Već četvrt veka srpskom narodu nameće se verovanje u utopiju zvanu “evropski put” i praktično sve društvene i političke aktivnosti prilagođavaju se tome.
Ovih dana Srbiji je ponovo blokirano otvaranje “Klastera tri” iako najveći broj građana ove zemlje odavno više nema ni najmaglovitiju sliku o tome šta znače i čemu tačno služe ta silna poglavlja i klasteri i šta u njima piše. Niti ih to zanima.
Vlast i veći deo opozicije kao dogmu sa Nikejskog sabora ponavljaju priču o evropskom putu Srbije kao jedinom mogućem izboru i o EU kao neupitnom cilju svih naših istorijskih stremljenja. Činjenica da referendum o tom pitanju nikada nije održan ni najmanje ne zanima naše evrofanatike, ni one stare petooktobarske, Soroševe, a ni ove nove, začete u kabinetu Mikija Rakića i Borisa Tadića a rođene u pariskom hotelu Ric, uz akušersku pomoć Mila Đukanovića i Stanka Subotića i bezbednosni kišobran Srbima poslovično naklonjene kompanije iz Lenglija.
Uprkos tome što danas sve ankete govore o rastućem evroskepticizmu u Srbiji, koji prelazi pedeset posto biračkog tela, i dalje nikome ne pada na pamet da ovom narodu ponudi poštenu priliku da se direktno izjasni o toj temi.
Srbiju politički Zapad uporno gura niz ledom okovanu i strmu bob stazu koja navodno vodi u blagostanje briselskog raja a zapravo srmoglavljuje državu u političko i ekonomsko ropstvo i status zemlje večitog kandidata, zarobljenog u kavezu nekakvog izmišljenog “Zapadnog Balkana”. Ako Turska na status punopravnog člana čeka već 60 godina, ni Srbija nema razloga da se nada ničemu boljem. Nešto slično nam je direktno u lice sasuo i koloritni galski petlić Makron, na Kalemegdanu 2018. godine. Kao zahvalnost za takvu drskost, Vučić je njega i francusku privredu nagradio aerodromom Nikola Tesla, koncesijom za gradnju metroa a nedavno i basnoslovnom svotom novca za kupovinu aviona Rafal, eventualno korisnih samo za napad na Rusiju.
Da farsa bude kompletna, svoj doprinos EU mitologiji daje i domaća bulumenta evrofanatika, uglavnom levičara i liberala poniklih u pokojnoj DS i njenim, takođe pokojnim, fanatičnijim derivatima LDP i G17, ali i još uvek vrlo živim potomstvom iz nvo sektora stvaranog u raznim soroševskim i štiftungovskim retortama antisrpskih aktivista i hohštaplera. Njihovi medijski dronovi-samoubice su najmanje dve velike televizije, jedne dnevne i nekoliko nedeljnih novina.
Budući da Srbi sve više i bolje razumeju da danas niti postoji evropski ekonomski raj, niti će im vrata briselske organizacije, krajnje sumnjivih perspektiva i šansi za opstanak, ikada biti odškrinuta, domaćim prozapadnim politkomesarima ne ostaje ništa drugo nego da narod ubeđuju u neophodnost prihvatanja i prilagođavanja “evropskim vrednostima”. Njihova agitka uglavnom se svodi na to da su Srbi u odnosu na prosvećene Evropljane, kulturno, i moralno prilično zaostali, pa im je usvajanje tih vrednosti, zapravo jedini način da se iz nazadnog nacionalizma, mračnog svetosavlja, oporog konzervativizma, rigidnog tradicionalizma i omamljujuće i otrovne kosovskozavetne mitologije emancipuju i krenu u susret “porodici civilizovanih naroda” koja žudi da ih, tako novorođene, primi u svoj bratski zagrljaj.
Nažalost, ova banalna propaganda našla je put do jednog broja domaćih pokondirenih tikvi i intelektualne “mikofo” gologuzije, koja sa već pomenutih paramedijskih, propagandnih platformi ubeđuje Srbe da moraju prvo da nauče šta su to evropske vrednosti pa da ih potom i prihvate, i to sa entuzijazmom Pilipendinog susjeda Kljake koji je zbog džaka brašna odbacio pravoslavlje i postao unijat.
To što je “prihvatanje evropskih vrednosti” samo spinalni anestetik za Srbe, koji treba da im otupi čula za odbranu svog teritorijalnog suvereniteta, rudnog blaga, vodotokova, poljoprivrede, bilo kakvog ekonomskog suvereniteta, prosvetno-obrazovnog sistema, kulturne politike i mnogo čega drugog, našim evrokomesarima nije bitno. Nesvesni situacije u svetu i očite egzistencijalne krize same organizacije zvane EU i obuzeti jeftinim propagandnim floskulama iz devedesetih, oni podsećaju na tragikomičnu grupu istorijski gluvonemih generala i viših oficira tada već propale države i vojske, koja bodro i poletno početkom devedestih osniva tzv. “Savez komunista-pokret za Jugoslaviju”. Ovde se ipak mora dodati da su general Mirković i njegovi kamaradi ipak bili simpatičniji i iskreniji od današnjih domaćih paževa, konjušara i služinčadi Žozepa Borelja i Ursule fon der Lajen.
Konačno, šta su to “evropske vrednosti”?
Lisabonski ugovor koji je stupio na snagu 2009. kaže : “Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika manjina. Kako se dalje navodi “ove vrednosti su zajedničke za države članice u društvu u kome preovlađuju pluralizam, nepostojanje diskriminacije, tolerancija, pravda, solidarnost, i ravnopravnost žena i muškaraca”. Međutim, Lisabonskim ugovorom ne utvrđuje se način na koji će institucije EU da čuvaju i afirmišu te vrednosti niti su predviđene ili opisane politike za njihovu primenu. One se iz moralno i logički sumnjivih razloga smatraju imanentnim Evropskoj uniji a predsednica Evropske komisije, već pomenuta Ursula fon der Lajen, ih pretenciozno i netačno naziva “evropski način života”.
To su dakle proklamovane EU vrednosti koje navodno postoje danas. Prisetimo se na kratko šta su to i poslednjih npr. hiljadu godina bile “evropske vrednosti”, ako pod vrednostima podrazumevamo skup normi i načela koje se primenjuju u praksi i koje imaju nesporan legitimitet. To su pre svega naglašena verska isključivost i netolerancija, progoni neistomišljenika, viševekovno robovlasništvo i trgovina robovima, genocidi, osvajački ratovi protiv suseda rukovođeni pljačkaškim motivima, kolonijalizam, istrebljivanje starosedelačkih naroda na novoosvojenim teritorijama, bezočna eksploatacija žena i dece, obrazovanje namenjeno samo privilegovanim klasama i mnogo čega drugog što iz današnje perspektive predstavlja ogromnu civilizacijsku sramotu.
Na ovo se može staviti primedba da je ipak reč o dalekoj prošlosti i da su se stvari promenile. Teško da jesu. Dvadeseti vek je evropskim narodima i državama doneo međusobno uništavanje bojnim otrovima, smrt desetina miliona ljudi, Holokaust, konc logore, genocide nad Srbima i Rusima, mržnju koja je premašivala onu srednjevekovnu, učestvovanje u uništavanju Vijetnamaca drugih naroda jugoistočne Azije, Afrike, ratove u Iraku i na Bliskom istoku, namerno rasparčavanje i nelegalno bombardovanje Jugoslavije, kršenje Povelje UN i međunarodnog prava u bezbroj slučajeva, bezočnu pljačku kolonija, i još mnogo svakovrsnog zla. Zapadnoevropske države koje ne smatraju genocidom satiranje stotina hiljada civila u Hirošimi i Nagasakiju ne tako davno, isto toliko dece u Iraku juče i desetine hiljada nevinih u Gazi danas, a za koje je ratni zločin u Srebrenici genocid, nemaju previše moralnog prava da se diče spiskom svojih proklamovanih “vrednosti”, koliko god da se trude. Da, dodaće neko, ali već četvrt veka u Evropi nema ratova. Zar? Koliko i kako su pojedine moćne evropske države doprinele krvoproliću u Ukrajini, nije teško dokučiti. Da li i ratno huškanje spada u “vrednosti”? Dobro, nastaviće zastupnik “EU vrednosti”, ipak se u većini slučajeva ratovi dešavaju izvan Evrope. Da, ali ta logika podseća na nekog izmišljenog mladića koji u Nju Džersiju svojim roditeljima predlaže da se zbliže ili orode sa susednom porodicom Soprano, jer oni su eto, imućni, ugledni, imaju svoje porodične vrednosti koje veoma neguju, kod njih se zna red, pristojni su i simpatični ljudi. Da sine, čujemo odgovor oca, ali njihov novac je prljav a na njihovim rukama je krv brojnih nevinih ljudi. To što su oni dobri za sebe i svoje saveznike i saučesnike, to što se kriminalom ne bave u svom neposrednom susedstvu već drugde, ne čini ih dobrim ljudima, niti njihove “vrednosti” dostojnim poštovanja. A zar nisu zapadnoevropske zemlje dale neprocenjiv doprinos razvoju nauke i opštem napretku, nastaviće naš klaster-majster? Jesu, bez sumnje, ogroman, ali pročitaj šta je o napretku rekao mudri Vil Djurant:
“Napredak znanja, nauke, udobnosti i moći, samo je napredak sredstava. Ako nema napretka cilja, svrhe ili želje, onda je napredak zabluda…”
Da li nas onda ove današnje proklamovane EU vrednosti, osim što zaista lepo zvuče, vode u napredak ili su samo puko propagandno praznoslovlje? Da li su one zamišljene da važe samo za njihove tvorce i ni za koga drugog? Ako nisu univerzalne, ako ne važe i za Gazu, i za Siriju, i za Asanža i za svakoga na ovom svetu, onda su te vrednosti iluzija. Bez odgovora na to suštinsko pitanje, svaka dalja debata o “vrednostima” je bespredmetna.
Najzad, da li je kultura u EU rezultat “evropskih vrednosti”?
Teško. Kultura EU je rezultat umetničke kreativnosti talentovanih ljudi u u raznim epohama. Kultura uopšte je samo prijatni nusproizvod istorijskih turbulencija, sinkopa u ritmu zločina koja društva čine, kreativna pauza u igri erosa i tanatosa. Skoro uvek u istoriji, preduslov za velika kulturna postignuća je ekonomsko blagostanje ostvareno uglavnom osvajanjem i pljačkom, gomilanjem bogatstva koje omogući da se u izobilju razvije potreba i potražnja za finijim dometima duha, finansiranjem umetnika i stvaranjem pogodne atmosfere za otkrivanje i razvoj umetničkih talenata kod ljudi. Uprkos čestim zabludama, visoki dometi kulture ne čine društva moralno i etički bogatijim, mirnijim, duševnijim i boljim. Ona to mogu da postignu kod manjeg broja ljudi ali ne i kod većine, Španski genocidi nad desetinama miliona starosedelaca Srednje i Južne Amerike i nepojamna pljačka stvorili su u matici finansijske i druge preduslove za pojavu Velaskeza, El Greka, Servantesa, Kalderona de la Barke i drugih, ali dela ovih velikana nisu otupela krvave oštrice španskih mačeva i smanjila snagu i svirepost Armade. Učinila je to Engleska, drugi veliki predator tog i potonjih doba. Prosvetitelji u Francuskoj, jedna od najblistavijih generacija intelektualaca u istoriji Evrope, nije sprečila Robespjerove pokolje, ni Napoleonove ratove, generacije koje su premijerno videle i obožavale impresioniste, završile su u blatu Verdena, udavljene iperitom, muzika sfera koju su stvorili Bah, Hendl, Brams, Betoven i drugi, nije pripitomila germansku rasu u meri da je spreči da stvori Aušvic i Dahau, prijatna miteleuropska kulturna ozračja nisu zauzdala Hrvate da se zauvek ne obrukaju paklom Jasenovca i Jastrebarskog, i tako u nedogled. Kultura je komplikovan fenomen ali se ona bez sumnje ne može dovoditi u direktnu vezu sa evropskim “vrednostima”, davnašnjim ili sadašnjim. Ona nije ni njihov uzrok a naročito ne posledica. Kultura je Dorijan Grej društva čiji je pravi portret na tavanu istorije.
Da li to znači da Srbi nemaju šta da dobiju od Evrope, njenih vrednosti i kulture. Naravno da ne, dobijali su i davali i dobijaće još. U večnoj igri kulturnih razmena i prenosa, kulturna strujanja su stimulativni element za svako društvo. Imamo i te kako šta da dobijemo u tim procesima, ali ne ako nas posmatraju kao zajednicu nižeg reda, kulturno-istorijski inferiorniju, koja tek treba da usvoji neke osnovne “evropske vrednosti”, da bi eventualno bili razmotreni njeni kapaciteti da se priključi navodno superiornijim društvima. Ukoliko su takve ocene uslovljene i pritiscima da se odreknemo svog teritorijalnog integriteta i suvereniteta i pristanemo na kolonijalni ekonomski, obrazovni i kulturni status, onda je naš vitalni interes da odbacimo i takve pritiske i takve “vrednosti”, jer se one u tom trenutku, moralnom transsupstancijacijom pretvaraju u svoju suprotnost, u anti-vrednost.
U trenucima sumnje i na raskrsnicama povesti, valja se setiti reči Milana Kašanina, jednog od naših intelektualnih divova, ravnih najplemenitijim evropskim duhovima:
“Posle 1389, 1804, 1912. i 1918, mi više nismo mali narod i nismo roblje. Mi smo svoji. A u čemu je ta naša svojina?
Mi ne smemo više kasati, kao ždrebad, za kolima koja vuče ma kakav zapadni matori konj. Konj politički, konj kulturni ili umetnički. Treba da radimo samostalno i moćno, kao što dolikuje samostalnom i moćnom narodu. Jer smo mi Srbi moćan narod. Ako ne po broju i železnici i fabrikama i palačama, a ono po duši i veri i volji za životom. Mi ne tražimo ništa drugo osim slobode, hleba i pravde. Sve ćemo drugo stvoriti sami.”
Vladan Vukosavljević
Danilo Gligorić
Odlično napisani tekst i veoma dobra, sažeta i jasna analiza.