Ajte vi u tu Evropu, a neka mene ovde.
Sačekaću.
Ovaj život. I sledeći. I svaki potom, ne žurim nigde.
Ajte vi da vas osedlaju i osamare.
Da postanete gospodski otirači.
Poštovano smeće.
Persiraće vam dok vam smiču kožu s leđa i gaće s guzice.
Podvodiće vas s dužnim poštovanjem.
Imaćete stotinu prava da nemate prava ni na šta.
I bićete srećni.
Tupavo i bezrazložno srećni, kao i svaka kurva ubeđena da joj je ovo poslednja mušterija i da će joj makro poželeti sve najbolje u daljem životu.
Ajte vi, meni su još dužni…
Još džaba nose glavu i kožu mojih đedova, bezglavi gologuzani.
Moj ih je seljak obukao u život onomad kad se lakirana cipela dala u beg a opanak u juriš!
Onomad je mnogo puta bilo. Mnogo je grube, tvrde, težačke kože mog seljaka na njima.
Ogrnuo ih Srbin da ne zebu dok beže, a moj golokosti seljak šakama na kuršume i bajonete.
Ajte vi, sad ću ja, samo da poludim i zaboravim koliko je mučena ćirilica evropskih siročadi othranila.
Koliko su progovorili srpskim stihom, koliko su se o gusle poštapali da prohodaju, koliko su progledali pre Belim Anđelom…
Samo da smetnem s uma koliko su moji gladovali da se gospoda nahrani!
Mleo je Srbin da ni za projaru nema!
Ajte vi, dajte ime i prezime za broj, ja neću!
I to neki broj s kraja koji će pomenuti kad valja otrti blato s đonova.
Meni ovde blato još miriše.
Mirišu njive, bre! Grumen zemlje ko jabuka…
Otkosima mladu da daruješ, da se ne postidiš.
Šljivike u svatove…
Ajte vi, ja ću u nekom drugom životu, pa ni tad.
Da mi babi razvežu maramu i pregaču!
Da mi đedu orbiuju brčine i one guste veđe.
Da mi kažu ko sam i šta sam od sutra, a meni stari prepričali vekove, i to onako u hodu, na brzinu.
Da robujem onima što smo im lance zubima kidali!
Onima što posle dve rakije kliču Srbiji ja da dam Srbiju i tu rakiju da mažu ojedenu guzicu?!
Da me u moju kuću pozivaju u goste, ako baš moram da svratim?!
Da mi moj potok prodaju utamničen u njihove flaše?!
Da se moja sveta trobojka negde sramežljivo gura iza njihovih ponjava?!
Da me uče kako se otmeno briše nos a moji nisu stizali krv s lica da obrišu stradajući za njih?!
Da me opismenjuju i oplemenjuju nakupci duša i prodavci koprene?!
Neka, vala, samo produžite bez mene, daće vam makro i koji dinar da vam se nađe dok ne stanete na noge slomljenih kičmi!
Neka me, sačekaću da načisto poludim.
Neka šajkače na ludoj glavi, više pristaje nego u ruci obrnuta da u nju ubace milostinju…
I podran će gunj vazda biti gospodin gunj, a nov otirač ništa drugo do bedni otirač, i nema tu druge istine.
Mihailo Medenica
