Danju ih nema. Tad su “na funkciji” ili samo na platnom spisku. Ali čim se pojave demonstranti, zmije izmile ispod kamena – reže, psuju, guraju, spremne da brane vrata iza kojih nema ničeg vrednog osim sopstvenog straha od gubitka privilegija.
Ono što zaboravljaju?
Svaka zmija, kad-tad, sretne svog mungosa.
Nekad si ispred partijskih prostorija mogao da vidiš omladince sa transparentima i osmehom – verovali su da brane neku ideju, makar naivnu. Danas, vidiš pse čuvare privilegija. Neuniformisane, ali prepoznatljive na prvi pogled: brat u javnom preduzeću, sestra u opštini, kum u direkciji, tetka po babinoj liniji tek primljena na neodređeno.
Kad ti partija drži pola rodoslovnog stabla zaposlenim, najmanje što možeš da uradiš jeste da stojiš pred vratima i pokazuješ zube svima koji ti se ne sviđaju.
Reže, psuju, guraju, gledaju svakog prolaznika kao da je lično došao da sruši njihovu malu utvrdu od 30 kvadrata.
U očima im nema ideje, nema politike, nema vizije – samo strah da, ako vrata jednom otvore za druge, cela kuća od karata zbrinutih rođaka može da se sruši.
Za dnevnice ne znam, ali kladim se da postoje. Ako ih i nema, tu je bar večera da se okrepe, posle “naporne” odbrane od onih koji bi, ne daj Bože, mogli da pomere tablu ili zavese. Neko je za narodnog heroja čuvao mostove, neko ranjenike, a oni – čuvaju sliku vođe i ključeve od prostorije sa tri stolice i mirisom ustajalog vazduha.
I pritom veruju da time pišu istoriju.
A nisu svesni da će kraj biti drugačiji nego što misle.
Jer istorija ima običaj da jednog dana postavi pitanje: “A gde si ti bio dok je narod hodao ulicom?”
A njihov odgovor će zauvek biti isti: “Ispred vrata, da mi ne diraš tetkin posao.”
dr Svetlana Cvijanović
