Kao klinac mislio sam da pevači ne trebaju da se izjašnjavaju za koji klub navijaju, jer će navijači drugog kluba bojkotovati njihove koncerte. Takođe sam bio ubeđen da ni sportisti ne trebaju da se bave politikom, ali onda sam „naučio da čitam“. Shvatio sam da je sve(t) politika.
Uplela se politika (pogotovu na ovim prostorima) u sve – ako nisi „član biblioteke“ ne možeš da dobiješ posao, dete da upišeš u vrtić, nećeš dobiti subvencije da obrađuješ zemlju, a sportski klub da dobije sponzore.
Koliko me sećanje služi Savo Milošević, u to vreme još uvek aktivan fudbaler, reprezentativac Jugoslavije, je 4. oktobra na Terazijama igrao mali fudbal u dresu Otpora. To je bio prvi slučaj da se sportista jasno politički oglasi.
Prvi pravi, tada nazvan „tihi bojkot“, dogodio se dve godine kasnije kada se košarkaši posle osvajanja zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Indijanolisu nisu pojavili na prijemu kod tadašnjeg premijera Zorana Đinđića (predhodno su bili kod predsednika Vojislava Koštunice).
Od tada muk. S vremena na vreme bi javnost bila obaveštena da je neki sportista (Tomašević, Rebrača, Tipsarević…) postao član SNS. Kada su počeli protesti protiv iskopavanja litijuma oglasilo se desetak sportista koji su podržali protestante. Onda su pojavili studenti „probudili“ i sportiste – neki su ih podržavali, drugi su bili protiv. Legitimno. Svako ima pravo na svoje mišljenje i da ga javno iznese.
Ali i letimičan pogled pokazuje da u Srbiji postoje dva pararelna sveta – jedan koji „samo“ podržava studente i drugi koji ne samo da ih ne podržava već ih vređa. Dejan Tomašević, bivši košarkaš, u Skuštini Srbije urla „Ustaše, ustaše“. Goran Karadžić, takođe bivši košarkaš, je posle posete „studentima“ u Pionirskom parku na svom fejsbuk profilu napisao „Na svakog ko krene na državu udri predsjedniče, ruka ti se pozlatila“.
Priznajem da me je, iako ga lično ne poznajem, Karadžić iznenadio – poziv na nasilje ne dolikuje nijednom čoveku, sportisti pogotovu. Fer – plej, šta to beše? Što se tiče Tomaševića, čim sam video snimak iz Skupštine setio sam se intervjua koji sam radio pre dvadesetak godina sa (i tada) najboljim srpskim košarkaškim sudijom Ilijom Beloševićem.
Po završetku intervjua zadržali smo se izvesno vreme u neobaveznom razgovoru i tada sam ga pitao koji igrač je najnezgodniji za suđenje. Bez imalo razmišljanja je odgovorio Dejan Tomašević i to obrazložio:“ Kada se gradi pod košem nikada ne znaš da li će protivnika udariti laktom, uštinuti, stati mi na nogu… Izuzetno ineligentno se služi svim sredstvima da dođe do lopte“. Očigledno je da Tomašević i po završetku igračke karijere ne bira sredstva dođe do cilja.
P. S.
Olimpijski komitet Srbije još uvek nije proglasio najbolje sportiste Srbije za 2024. godinu. Da li je razlog možda činjenica da su dva jedina kandidata za to laskavo priznanje najbolji teniser sveta Novak Đoković i najbolji vaterpolista sveta Dušan Mandić. A obojica podržavaju studente?
Živa Vekecki (Izvor: Danas.rs)
