Pero umesto skalpela 
Prosto je zadivljujuće kako još uvek veliki broj građana ne vidi koliki je folirant njihov predsednik. Prosto je frapantno da odrasli ljudi nasedaju na njegove medijske trikove, na jeftine fore, na providnu, nižerazrednu glumu, na ponižavajuće prenemaganje. Ne, više to nije do njega, već do publike. Publika kao da hoće da bude zavarana, prevarena, obmanuta. Jer Vučić se više i ne trudi da sakrije svoje neznanje, svoju površnost. Ako se to ne može uočiti kada govori o ekonomiji, jer se od brojki može lako napraviti dimna zavesa, ionako je većina nas alergičan na višu matematiku, kombinatoriku, algoritme, jednačine. Ali, u Srbiji ima barem tri miliona potencijalnih fudbalskih i košarkaških selektora, kako ti kladioničarski sveznalci ne raskrinkaju najvećeg foliranta među državnicima koji sve što je prognozirao u sportu (osim porasta broja olimpijskiih medalja) sve je promašio.
Drugo zanimanje po rasprostranjenosti u Srbiji jeste-istoričar opšte i sveopšte prakse. Svi znamo kad se nešto, kako se, gde i zašto se desilo. Svi imao sud o nekim događajima, pogotovo o ličnostima iz naše burne i bogate istorije. Mi smo narod koji proizvodi ne višak vrednosti, već višak istorije i to nas je mnogo koštalo. Pametniji narodi su se okrenuli nafti, tehnici ili turizmu. Mi ne, zašto menjati formulu uspeha. Istorija je naša opsesija. Naročito za predsednika, jer on više ne priča ni o izborima, ni o politici, ni o strategiji, već-o istoriji, tačnije o udžbenicima istorije. Već sada je uveren da će stranice posvećene njemu biti naslovljene-zlatno doba. Za neke je to zlatno doba mračni srednji vek, za istoričare će ovo sigurno biti kameno doba jer ćemo se na kraju kamenicama bacati jedni na druge, tako da posle Vučića ne da njegovi naslednici neće imati šta da okreče, već od njegove Srbije neće ostati kamen na kamenu. Osim dugova i međunarodnih obaveza koja nam sada ostavlja u amanet.
Neznanje kojim se on bahati pred kamerama štipa za oči. Kako mu se bliži kraj sve više povlači istorijske paralele koje mu ili ne idu i prilog ili kao skener otkrivaju njegovu šupljinu, prazninu, poluznanje.
Njegova izabrana reč-komunistički šinjelisti. Prvi na listi-Goran Marković. Pored plejade bivših komunista koji su prodefilovali kroz „drugu Srbiju“ i prozapadnu opoziciju, oni koji su progonili ljude, zabranjivali knjige, cenzurisali medije, njemu su Bokan i društvo servirali pravu priču za pogrešnog čoveka. I on ponavlja naučeni tekst iz studija u studio, kao pesmicu, misleći da pogađa, da ubada tamo gde boli. Niko iz društva da mu kaže da mu je podmetnuto kukavičje jaje, da ispada glup u društvu.
Jer gotovo nema onog ko pamti staru Jugu da nije gledao film „Majstori, majstori“. Pa ima li efektnije kritike prosvetnog sistema komunističke ere od tog filma. Kritike prosvetne megalomanije, svođenje učenika na brojku, dekadencije nastavnog kadra, trulosti sisteme uopšte. Ta škola koja slavi odlazak u penziju čistačice je samo primer propadanja države u malom, izvrtanje opšteg licemerstva na postavu. Zamenik ima aferu sa nastavnicom, ona opšti sa fiskulturcem u sali, bivši majstor mrzi učionicu, ne podnosi svoju ženu koleginicu, najmlađi u kolektivu je obična pijanica, a kuvarice ne samo da svedoče o prostituciji, već obe aktivno učestvuju u toj bedastoći. Trulost, korupcija, dekadencija.
A film je remek delo baš tog Gorana Markovića, koji ako je šinjelista snimao bi Kozaru, Neretvu, Nikoletinu Bursaća…
Specijalno vaspitanje-zašto takozvani šinjelista radnju smešta u domu za delikvente? Zašto pokazuje kako žive vaspitači, kakav je odnos među njima, zašto direktor Doma sadi palme dok mu se deca biju na ulici i potežu noževe?
Tajvanska kanasta-deo filmske riznice bivše Jugoslavije ide još dublje u kritiku komunističkog sistema koji je pred umiranjem. Ne, taj film nije snimam kada pucaju zidovi u Berlinu, niti dok Gorbačov sprovodi „perestrojku“, već početkom poslednje decenije komunizma u Istočnoj Evropi kada je stara boljševička garda još uvek živa i može da zada smrtonosni udarac.
Zašto je Vučić napao baš Gorana Markovića i obeležio ga tako da je reinkarirani Krcun? Pa zato što sledi mobilizacija najgorih. On ne samo da ne štedi reči koje ubijaju, već vadi sve moguće podele koje je srpsko društvo jedva preživelo. Vadi izu naftalina traume iz i posle Drugog svetskog rata. Podseća na komunističke ratne i posleratne zločine jer su oni još uvek sveži, sećana na njih nisu izbledela, a i žrtve se savršeno u klapaju u istorijsko-kulturni model njegove Srbije. To je poziv na novu osvetu. Ne treba se svetiti samo ustašama, balijama i Šiptarima. Ima i Srba kojima su „krvave ruke“ , tu krv nisu oprali osam decenija, vreme je za pranje i dranje. Počećemo od Gorana jer je on isuviše glasna protiv Vođa. Slušaju ga ljudi jer je uspešan, gledan, poštovan. Moramo Gorana zauzdati jer nam on preti Krcunovim metodama. Zašto onda da ne zloupotrebi žrtve Krcunove? Ima ih svakakvih. Od onih iz šume, do onih iz vila. Nema veze što sada u tim vilama ne sede Goranovi potomci ili preci. Nema veze što su te vile otkupili Vučićevi kumovi i „braća“. Mržnja ne pita za znanje, već samo za refleksne emocije.
Zato se Vučić ne obazire na svoje lupetanja jer ona i nemaju za cilj neku činjeničnu proveru. Samo mržnju, jer je to osnovno instrument njegove vlasti i njegovog političkog delovanja.
Dr Aleksandar Dikić
