Teško je izdvojiti tenu za koju bi neko mogao reći, ovo se mene ne tiče.
Jedna od tih tema je nestanak beba.
Ostaje pitanja: Gde živimo?
Od kraja Drugog svetskog rata, kroz sve faze postojanja bivše Jugoslavije, pa do današnje Srbije, traje jedan od najmračnijih i najmanje rasvetljenih zločina protiv dece i roditelja: sistematsko nestajanje beba iz porodilišta.
U vreme kad se sistemu verovalo nestalo je po proceni oko 250.000 beba
Na hiljade roditelja, od 1946. pa sve do današnjih dana, dobijali su istu poruku: “Vaša beba je umrla odmah po rođenju.” Tela nisu videli. Grobova nije bilo. Dokumentacija ili nije postojala, ili je bila lažirana. Grobnice – prazne. U mnogim slučajevima nisu dobili ni umrlicu, ni uverenje o smrti, niti obdukciju. Neki su kasnije otkrili da njihova deca – prema falsifikovanim papirima – nikada nisu ni postojala.
Roditelji su obmanjivani, poniženi i ućutkani. Mnogi su sahranili kutije bez sadržaja. Mnogi su decenijama živeli u tišini, pod pritiskom režima koji nije dozvoljavao sumnju u autoritet lekara, matičara, službenika i državnog aparata.
Sumnja je rasla. Udruženja roditelja počela su da istražuju, da upoređuju papire, da traže istinu. Počele su da se otkrivaju šeme – falsifikovani matični zapisi, upisivanja izmišljenih identiteta, pogrešni podaci o rođenju i smrti, nestanak medicinske dokumentacije. U nekim slučajevima, DNK analize su dokazale da dete nije umrlo – već je odraslo u drugoj porodici, često u inostranstvu.
Pojavile su se tvrdnje da su bebe prodavane – prema Evropi, Americi i drugim delovima sveta. Da su postojale organizovane mreže trgovine decom, sa vezama u porodilištima, socijalnim službama, pa čak i bezbednosnim strukturama. Iako dokazi nisu uvek dostupni, obrazac je bio previše sličan – da bi bio slučajnost.
Tek 2020. godine u Srbiji donet je Zakon o nestalim bebama – koji predviđa simboličnu novčanu naknadu roditeljima. Međutim, i dalje nema krivičnih procesa, nema presuda, nema imena odgovornih.
Tišina koja traje decenijama
Nestanak hiljada beba u bivšoj Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, nije greška sistema. To je zločin sistema. Zločin u kojem su roditelji desetine godina živeli u mraku, poniženi, obmanjeni i ostavljeni bez istine. Proglašena smrt bez tela, bez groba, bez papira – to nije samo tragedija. To je organizovana manipulacija, sumnja na trgovinu decom i institucionalno saučesništvo koje traje decenijama.
Ovo nije pitanje prošlosti. Ovo je živa rana, jer dok država isplaćuje simbolične odštete, nijedna osoba nije osuđena, nijedna mreža razotkrivena, nijedan lekar, matičar ili službenik ozbiljno ispitan. Pojedini roditelji danas još žive sa nadom da će sresti svoje dete – odraslo, negde u Nemačkoj, Italiji ili Americi, ne znajući ko su.
Ćutanje države nije neutralnost. Ćutanje je saučesništvo. A zakoni koji ne donose istinu, već samo novac, nisu pravda. Oni su pokušaj da se bol kupi, da se istina zakopa dublje od onih praznih grobova kojima su roditelji godinama dolazili, ne znajući da li oplakuju svoje dete – ili nečiju laž.
Ova priča mora dobiti svoj epilog. Jer kad država zataška istinu o najnevinijima – o deci – tada to više nije samo pravni problem. To postaje moralni sunovrat jednog društva.
Đakon Bojan Jovanović
