Više od 5 godina pišem kolumne za razne portale i novine. Ima ih već ozbiljan trocifren broj. Na neke sam ponosan, na neke i nisam, ali iza svake stojim. Osim jedne. U septembru pre 3 godine, nakon ispadanja naše košarkaške reprezentacije sa EP u osmini finala od Italije, napisao sam kolumnu u kojoj sam vrlo oštro kritikovao Pešića iz više razloga.
Pozvao je, a zatim vratio sa priprema Teodosića, što se kapitenu ne radi. U ključnim momentima utakmice sa Italijom Jokić je sedeo na klupi… Bilo je još dosta toga. Vrlo brzo sam razumeo da nisam kompetentan da kritikujem selektora košarkaške, fudbalske ili bilo koje druge reprezentacije, jer sam samo navijač i apsolutni laik za ozbiljnije razumevanje bilo kog sporta. Zbog toga u ovom tekstu neću kritikovati Pešića, pa čak ni Piksija.
Kad je Pešić u pitanju, postoji više razloga zbog kojih ga ne treba napadati. Uradio je mnogo toga za našu košarku. Treba mu se iskreno zahvaliti za sve i ispratiti ga u više nego zasluženu penziju, jer godine jednostavno čine svoje, to je biologija. Što se tiče Piksija, njemu se ne treba zahvaljivati ni na čemu. Treba mu dati otkaz i to je to. Ali, ni Pešić ni Piksi nisu uzrok, već posledica.
I sad dolazimo na temu o kojoj, kao i svaki građanin Srbije, imam prava da pišem. Neuspesi kušarkaša i fudbalera, kao i tavorenje u svim sportovima, osim ponekog individualnog u kome izuzetno talentovani pojedinci ostvaruju velike rezultate, normalna je posledica svega što ova vlast čini već 13 godina.
Naivno je očekivati da vlast koja za ministre dovodi šofere ili keramičare, a za direktora EPS-a vlasnika pečenjare, uradi nešto drugačije u bilo kom segmentu društva pa i sportu. Kao što je u vreme mandata vlasnika pečenjare u Obrenovcu umesto uglja loženo blato, kao što ministar prosvete dok čačka nos i bezuspešno zakopčava šlic (o čemu ministarstvo izdaje zvanično saopštenje) deli otkaze nepodobnim nastavnicima i profesorima, što za posledicu ima apsolutni haos na početku nove školske godine, na čelu fudbalskog saveza bio je čovek koji je na sutomorskoj plaži vodio magarca i naplaćivao slikanje sa istim. Da se razumemo, poštujem svaki častan posao i ni na kraj pameti mi nije da ismevam keramičare, šofere, vlasnike pečenjara i šetače magaraca po plažama. U tim profesijama postoje divni ljudi, ali oni svakako nemaju dovoljno znanja da bi vodili ozbiljne organizacije.
Ko ih je i zašto postavio? Politika se uvek mešala u sport i to nije ništa novo. Nikada međutim u ovolikoj meri i nikada sa toliko funkcionera u savezima postavljenih po izvrnutim kriterijumima. Da bi neko danas obavljao odgovornu funkciju u državi, nije potrebno da se razume u posao koji treba da obavlja, da za njega bude stručan. Potrebno je da bude lojalan i da sluša naređenja „odozgo“. A sa ljudima koji nisu stručni najlakše je manipulisati i njima je najlakše naređivati.
U fudbalu i košarci, mnogo je novca. A gde je novac, tu su i naprednjaci. I to uvek pogrešni naprednjaci, mada sam ubeđen da izraz pogrešan naprednjak predstavlja pleonazam.
Podsetiću na nekadašnjeg selektora Muslina koji je jasno stavio do znanja da neće dozvoliti da mu menadžeri sastavljaju tim. Odmah je oteran, došli su poslušni, a naša reprezentacija je počela da služi za pravljenje pozitivne gol-razlike ozbiljnim svetskim selekcijama.
Rad sa mlađim selekcijama je potpuno zanemaren, kupuju se jefitini igrači sumnjivog kvaliteta, a novac od njihove prodaje završava daleko od očiju javnosti. Jedan klub je favorizovan, ostali tavore na ivici opstanka. Zbog nedostatka konkurencije i taj favorizovani klub potpuno je nespremen za evropska takmičenja.
I sve je onda apsolutno logično. Naivno je bilo očekivati da će košarkaši koji dolaze iz zemlje koja je na ivici građanskog rata osvojiti medalju. Ista grupa mračnih tipova koja je pre dve večeri tukla očeve pred decom, išla je po nalogu pretpostavljamo koga u Rigu da disciplinuje naše navijače koji su vikali ono što se ne sviđa njihovom gazdi. Kažu da su zauzeli mesta članova porodica košarkaša iza klupe, odakle su vršili pritisak na ekipu. I šta u takvoj atmosferi očekivati? Ako nastavimo istim putem, nećemo se uskoro naći na takmičenjima ovakvog ranga. Naivno je verovati da će naše košarkaške ili fudbalske zvezde dolaziti da igraju, dok huligani tuku građane.
O kakvoj budućnosti sporta govorimo u zemlji iz koje je oteran njen najbolji sportista svih vremena, samo zato što je podržao proteste studenata i građana? Umesto da ga na kolenima molimo da sa državom pravi tenisku akademiju, kako neki novi klinci ne bi morali da prolaze kroz ono kroz šta je prošao on i njegova porodica, dobio je najgore uvrede od tipova sa kojima ni jedan pristojan čovek ne bi popio kafu. Najbolji svetski teniser svih vremena, koji je svojim iskustvom, poznanstvima i uticajem u celom svetu, mogao da pomogne ne samo u tenisu, napustio je Srbiju.
Dok sam se spremao da pišem ovaj tekst, pročitah vest da je danas najgore uvrede dobio nekadašnji košarkaški reprezentativac i osvajač olimpijske medalje Nikola Kalinić. O kakvom sportu možemo da pričamo u takvoj atmosferi?
Ne branim Pešića, a posebno ne Piksija, ali glavni problem je na tribinama, bolje reći u loži…
Bratislav Braca Marković
