Navijati za Zvezdu

Nisam znao još da govorim kako treba, ali kad god bi me neko upitao za koga Srđo navijaš, ko iz topa sam odgovarao za tatu! Navijati za tatu Momčila značilo je navijati za Zvezdu. Tada to nisam znao da izgovorim, čak nisam ni sa sigurnošću razumeo šta uopšte predstavlja Zvezda. I zašto se uopšte za nekog mora navijati. Ono u šta sam potpuno bio siguran to je da sam bio na pravoj strani. Fudbala pre svega. U našoj kući se znalo, tata i ja navijamo za Zvezdu, mama Nadežda za Partizan, samo da bi nam kontrirala, a deda Stole kao lokal patriota je navijao za dva kluba Vojvodinu i OFK Beograd. Babu Ljubicu sport nije uopšte zanimao, ona je uvek isključivo navijala samo za svog unuka, tj. mene.

Prva fudbalska utakmica koju pamtim i na koju me je otac odveo bio je prijateljski meč između Crvene zvezde i Penjarola, urugvajskog šampiona. Bilo je to leta 1971. godine. Igrao je čuveni sastav Zvezde iz tog vremena koji i danas umem u po dana i u po noći da ponovim – Dujković, Đorić, Krivokuća, Pavlović, Dojčinovski, Klenkovski, Antonijević (Janković), Karasi, Lazarević, Aćimović i Džajić. Zvezda je lagano dobila taj meč sa 3 prema 0, a ja sam bio neobično ponosan što sam prvi put bio na stadionu sa ocem.  I to da gledam svoje ljubimce koji su tada dominirali domaćim i evropskim fudbalom. Neobjašnjiv poraz te generacije u Atini od Panatinaikosa, posle ubedljivih 4:1 u Beogradu i danas, posle toliko godina deluje neverovatno, kao i bez ikakvog povoda dodeljeni crveni karton Draganu Džajiću, na prethodnom meču u Jeni, protiv Karl Cajsa. To je večna rana svih istinskih zvezdaša, ali i večno pitanje šta se dogodilo. Da li je moguće da je Zvezda pod pritiskom prodala praktično već obezbeđeni ulazak u finale Kupa šampiona. I to samo, kako se često pričalo po kuloarima, kako bi dobila reflektore i konačno završila svoj stadion – Marakanu. U svakom slučaju, ova Džajićeva generacija je svojom igrom bila zaslužila finale Kupa šampiona gde ih je čekao Ajaks sa Johanom Krojfom i drugim zvezdama holandskog fudbala. Pitanje da li bi Ajaks postao to što znamo da je kasnije bio, da je kojim slučajem došlo do tog susreta. Srećom, ono što je Zvezdi bilo nepravedno oduzeto 1971. vratilo se 1991. godine.

Sledeću utakmicu koju sam opet sa ocem gledao, a dobro je pamtim bila je Zvezda – Benfika, na zvaničnom otvaranju Marakane 1972. godine. S tom razlikom što je specijalno za tu priliku doveden Dragoslav Šekularac koji se već u poodmakloj fudbalskoj dobi potucao negde po Kolumbiji igrajući fudbal. Benfika u punom sastavu sa čuvenim Euzebiom. Na stadionu ludnica 80 hiljada ljudi. Kad god bi Šekularac primio loptu nastajale su ovacije. I onda je Šeki krenuo da izvodi svoje čuvene frcokle, da preskače loptu u trku i da dribla u krug. Stadion se orio – Šeki ševaj majmune! Sada bi se to tumačilo kao rasna netrpeljivost i nekorektnost. Tada je to bilo sasvim normalno. Posle jednog odlično izvedenog duplog pasa, Šekularac je zatresao mrežu Benfike. Na stadionu delirijum. Opšte oduševljenje. Aplauzi. Neopisiva sreća. Kad je lopta u nekom drugom napadu odletela u publiku više nije vraćena. Ipak je, Šekularac dao gol tom loptom. Nastao je prekid pošto u ono vreme nije bilo toliko lopti na raspolaganju tokom utakmice. Dve za zagrevanje i jedna da se igra sasvim dovoljno. Šekularac je odigrao prvo poluvreme i na početku drugog izašao iz igre ispraćen ovacijama. Svi su ustali i aplaudirali istinskoj Zvezdinoj zvezdi i čarobnjaku fudbalske igre.

Bio je to prvi i poslednji put da sam uživo na utakmici gledao Šekularca. Još pamtim ljude iz publike kako su komentarisali što ga ne vrate, što ga ne dovedu makar da igra po 15 minuta, stadion će zbog njega uvek biti pun. Drugi su na to odgovarali ako vrate Šekija, kako će ovi drugi postati zvezde. I nisu ga vratili.

Otac me je vodio na sever, istok i zapad i učio gde i kako da sedim ili stojim na stajanju. Nikad preblizu šipki, da te u nekoj gužvi ne zgnječe i nikad previše daleko od nje, ukoliko dođe do talasanja. To se uvek dešavalo kad se na stajanje primi više publike nego što ta strana stadiona može da podnese i onda krenu talasi koji idu kao karte kad krenu da padaju. Samo što su u pitanju ljudi. I upravo te šipke ravnomerno raspoređene na stajanju pomagale su da se talas zaustavi i prelomi, kako većina gledalaca ne bi završila preko ograde i u kanalu na samom terenu.

Sve to što sam uživo idući na utakmice sa ocem naučio kasnije sam primenjivao na brojnim Zvezdinim utakmicama kojima sam prisustvovao zajedno sa svojim drugarima.  Posebno međunarodnim, gde se na stadion dolazilo peške i ulazilo četiri do pet sati ranije da bi se zauzelo što bolje i bezbednije mesto na Severu. Od rekvizita obavezne su bile stare novine na kojima se sedelo sve dok se tribina ne napuni tako da bi morali da ustanemo. Bilo je i tada tuča na stadionu ali retko, jer je bilo mnogo više navijača nego huligana koji su mnogo godina kasnije preuzeli primat. I sa utakmice se kući vraćalo peške i u zavisnosti od ishoda usput prepričavalo i analiziralo kakve smo šanse imali i kako smo glupo primili neki gol. Kad izgubimo ili igramo nerešeno tad su i analize bile mnogo sadržajnije. Moje drugare i mene roditelji su prilično rano počeli da puštaju same da idemo na utakmice i to one najveće, kad su tribine bile krcate, i upravo toj činjenici mogu da zahvalim što sam prisustvovao brojnim važnim mečevima koji su postali deo Zvezdine fudbalske istorije. Stajanje u redovima na smenu da bi došli u priliku uopšte da kupite kartu predstavljalo je samo dobru uvertiru za ono što sledi na meču, uz onaj jedva dočekan upečatljiv gromoglasni huk sa tribina kad vaši ljubimci istrče na teren. Kad je Zvezda bila u pitanju ništa nije bilo teško. Prisustvo utakmicama tzv. visokog rizika poput večitog derbija sa Partizanom ili kad su u goste dolazili Hajduk ili Dinamo se podrazumevalo, ali su se gledali i mečevi sa Čelikom iz Zenice ili Veležom iz Mostara.

Svakako najveći talasi na stadionu kojima sam prisustvovao bili su na utakmici Zvezda – Ferencvaroš 1975. godine koju sam sa istočne tribine posmatrao, takođe, zajedno sa ocem. To je ujedno i bio rekord po poseti na stadionu Crvene Zvezde koji nikada neće biti oboren. Smatra se da je utakmicu polufinala Kupa kupova posmatralo više od 110 hiljada ljudi, a podatak da je zvanično prodato gotovo 97 hiljada ulaznica dovoljno govori. Stajalo se i na istoku i na zapadu i tu je bilo povremenih talasa, jer na sedenju nije bilo šipki, pa je opasnost od padova i povređivanja bila mnogo veća.

Zvezda je prvu utakmicu izgubila u Budimpešti sa 2 prema 1. Prethodno je eliminisala moćni Real iz Madrida sa sve Brajtnerom i Necerom na terenu i Miljanićem na klupi. Džajić je i tada igrao fenomenalno dao gol i nadigrao čuvenog beka Kamača. Povreda leđa ga je omela da pomogne Zvezdi u veoma izglednom prolasku u finale Kupa kupova. Ogromna podrška publike nije pomogla Zvezdi da prođe dalje, iako je imala brojne šanse i rezultat koji vodi u produžetke. Nemački sudija Ešvajler, njegovo ime nikad neću zaboraviti, je nekoliko minuta pre kraja praktično izmislio penal za Ferencvaroš i Zvezda je ostala bez finala gde ju je već čekao Oleg Blohin sa kijevskim Dinamom. Tako je fudbalski svet večno ostao uskraćen da vidi sudar najboljih krila toga doba Džajića i Blohina, uostalom, kao i četiri godine pre kad nije došlo do meča sa Ajaksom koji je predvodio Krojf.

Teško sam preživeo tu i mnoge druge sportske nepravde kojima sam prisustvovao i kao dete sam se tada već zarekao da ću Zvezdu ma gde igrala gledati u finalu Kupa šampiona. To mi se i ostvarilo 1991. u Bariju. Gledao, strepeo i na kraju slavio. Sve posle toga više nije imalo nikakvog smisla, bar kad smo Zvezda i ja u pitanju.

Srđan Škoro