Mesec u kome sam postao punoletan, mart daleke ’87. počeo je velikom hladnoćom, ali i jednom od najboljih utakmica koje je „Marakana“ zapamtila. Došao je slavni Real, sa Butragenjom, Sančezom, Valdanom, tada definitivno najboljim igračima Evrope i sveta. U dvadesetom minutu utakmice na semaforu je pisalo 3:0 za Zvezdu, Deki je pored mene na severu vrištao u delirijumu „uštini me, sanjam“.
Priča je imala relativno tužan kraj jer je, da ne dužim, posle dvomeča, Real išao dalje, provukao se kroz iglene uši, kako bi rekla moja učiteljica. Ali, nema veze, dok sam živ pamtiću prvih 20 minuta utakmice.
Marakana je, zahvaljujući mom ćaletu, 12 godina ranije za mene postala hram. To je i ostala, ali još samo nekoliko godina nakon spomenute utakmice sa Realom, recimo do onog dana kad je „stadion eksplodir’o“. Simbolično, u godinama nakon evropske i svetske titule, eksplodiralo je nešto i u meni, jer se na „severu“ u koji sam se kleo, počelo dešavati mnogo toga što nema veze sa sportom, ili bar sa sportom, onakvim kakvim ga ja zamišljam i želim.
Istina, šuškalo se odmah nakon spomenutog dvomeča sa Realom, da su čelnici kraljevskog kluba, još u poluvremenu, želeći da spreče katastrofu, napravili neki dil, te je Real išao dalje, Milan Janković je otišao u Madrid, a kažu Zvezdina kasa je bila puna. Mladost, ludost, nisam hteo da slušam ove priče. Sve do par godina kasnije.
Odavno me nema na „Marakani“, jer igrači dolaze i odlaze, a ljubav treba da se gaji prema klubu kao instituciji, a kako gajiti ljubav prema klubu, koji u svom vrhu i na svojim tribinama gaji najblaže rečeno čudne tipove?
Pokušao sam u međuvremenu da nađem nova interesovanja, te sam počeo da navijam za demokratiju, pravnu državu, slobodu, pravdu i većinu vrednosti savremenog sveta. Kažem većinu, jer i u tom razvijenom delu sveta ima mnogo toga sa čime se ne slažem. A posebno poslednjih 12 godina ima mnogo toga sa čime se ne slažem u Srbiji.
Da ne budem usamljen pomogli su mi neki ljudi koji su se borili sa mnom, a posebno su mi važni oni koji su na ukaljanoj medijskoj sceni Srbije pokušali da sačuvaju čast, dostojanstvo, moral i obraz, te da nas pri tome još i nasmeju. Jedan od onih za koje danas najviše navijam je Zoran Kesić. Posebno nakon tragičnog 1. novembra. Pre svega zbog njegove prve emisije nakon tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Ovaj talentovani i možda najduhovitiji voditelj našeg doba, odavno je pokazao da još kako ume da se bavi objektivnim novinarstvom.
Prva emisija nakon tragedije, logično, bila je drugačija od ostalih. Nije bilo humora. Bilo je iznošenja podataka (u vidu snimljenih priloga) ko je, kada i na koji način govorio o renoviranju Železničke stanice, a samim tim i nadstrešnice u Novom Sadu. Kesić je na svoj način, odgovorno i istinito, hronološki poređao događaje i svečanosti, na kojima su istaknuti političari pozivali građane na renoviranu Železničku stanicu. Iz svih priloga, jasno se vidi ko je kada i šta govorio. Slobodan sam reći da je Kesić na ovaj način značajno olakšao posao tužilaštvu, ako je tužilaštvo to želelo da gleda. Da li je, videćemo…
Nekima se to naravno nije svidelo. Mislim da znam i zbog čega. Ali to je njihov problem. Ako ćemo realno, Kesić je samo prikazao autentične snimke i time pokušao da probudi pamćenje prosečnog Srbina, koje, da se ne lažemo, nije baš za neku pohvalu… A baš na ovo loše pamćenje igrali su oni koju su želeli da prikriju činjenice. Kesić, opet, ima čudnu potrebu da gledaoce podseti na neke događaje, te tako dolazi u nemilost raznih ljudi, možda tačnije interesnih grupa.
Dok je Kesić istraživao, pričao i govorio, „sever“, ili bar oni koji su ga oteli od nas, ćutali su, bar kad je u pitanju tragedija u Novom Sadu.
Radovali su se pobedama nad srpskim superligašima iz provincije, ćutali na to što Zvezda uglavnom služi sa pravljenje gol-razlike ozbiljnim evropskim ekipama…
Pa dobro, neka svako radi svoje.
U svakom slučaju šou je iz razumljivih razloga, morao da zastane.
Ali, da svakako, šou se mora nastaviti, jer i dani tuge i bola uskoro se moraju pretvoriti u dane pobede.
Bratislav Marković
