Deset godina. Deset dugih godina plivanja protiv struje, sa stotinama tekstova u kojima sam rušio iluzije, kritikovao vlast i pozivao ljude da se probude. I onda – bum. Napišem jednu kritiku opozicione grupacije koja mi je odavno bila trn u oku i doživim napad kao da sam prodrmao osinjak. Ali ne od slepih vernika vlasti, nego od onih koji bi, je l te, trebalo da razumeju. I tada mi sine: nismo mi ni počeli da razumemo šta je politika. Dok to ne shvatimo, možemo svi kolektivno da nastavimo da tapkamo u mestu.

Politika nije navijanje, ljudi.

Glavni problem našeg političkog života je ta opšta iluzija da moraš biti mozgom, srcem i dušom za neku stranku ili lidera. Da je to ljubav zbog koje život daješ, da moraš da krvariš na “bojištu” i braniš ih do poslednjeg daha. I šta dobijemo? Tribine prepune navijača koji čak ni ne gledaju igru, nego psuju protivnika. Sve što dolazi s druge strane automatski je loše, satanizovano, za osudu.

Trenutna vlast jeste oličenje tog navijačkog mentaliteta, ali recite mi – zar zaista mislite da ćemo praviti novi tim navijača da bismo srušili ove? Zar mislite da ćemo sa istim stadionom i istim pravilima promeniti ishod utakmice?

Ako uđeš u politiku kao navijač, temelj tvoje kuće biće isti kao onaj protiv kojeg se boriš. I, dragi moj revolucionaru, kuća će ti se srušiti pre nego što stigneš da kažeš: „Ipak su ovi drugi krivi.“

Razum, a ne emocije

Kad pristupaš politici kao navijač, svaka kritika postaje izdaja. Greške tvog tima ne postoje. Svet vidiš crno-belo, sa jasnom linijom “mi protiv njih.” To je ne samo nezrelo, nego i strašno. Uvek isti narativ: politika je “emocija.” Kažu ti: „Vezuj se, voli, budi lojalan.“ I šta se desi? Ljudi se vezuju za stranke i lidere kao za svoje prve ljubavi, idealizuju ih i brane do smrti, kao da im život zavisi od toga. Postaneš deo sekte, družiš se samo sa istomišljenicima, a kad naleti neko ko misli drugačije, odmah je neprijatelj.

Zašto bi, molim lepo, voleo nekog političara? Da li su oni heroji? Svete ikone? Ljubavi tvog života? Naravno da nisu. Političar bi trebalo da bude bezlični alat za ostvarenje zajedničkog dobra. Kad završi posao, hvala lepo i do viđenja. Bez drama. Bez suza. Političar nije tvoj tata, mama ni žena tvojih snova. Ako krenemo da obožavamo političare, šta smo postigli? Novi rijaliti sa novim licima i istim scenariom.

Politika je teren razuma

Ljudi se menjaju, ideje se menjaju, a ti imaš pravo da promeniš mišljenje. Danas podržavaš jednu opciju, sutra vidiš bolji program. To nije izdaja. To je, prijatelju moj, demokratski proces. Ali ne, kod nas, ako se usudiš da kritikuješ “svoje,” odmah si otpadnik. Prokazan. Izdan. Jer kod nas politika nije prostor razuma, nego emocija, a emocija je, braćo i sestre, najjeftinija valuta u ovom cirkusu.

I zato, dok god budemo igrali kao navijači, mrzećemo druge timove, njihove igrače i publiku. Mrzećemo sve što nije naš dres. A promena? Ona će ostati samo lepa priča za pijane večeri.

Ja sam protiv vlasti. Bio sam i biću. Ali, zapamtite – biću i protiv svake nove vlasti koja nam ponudi isti ovaj mentalitet lojalnosti i slepog podaništva. Politika nije ljubav. Politika nije navijanje. Politika je alat. A mi? Mi smo oni koji ga drže.

Stefan Megić, filolog, pisac, kolumnista, teoretičar pop kulture i glavni i odgovorni urednik portala Glas Ćuprije.