Septembra meseca se na društvenim mrežama pojavila objava da učenik prvog razreda svaki dan treba da nosi ranac čija je težina oko 12 kilograma. Sa produžetkom školovanja, prelaskom u starije razrede ta se težina povećava tako dete od13-14godina svaki dan mora da na svojim leđima nosi i do 20 kilograma težine.Otkud toliko teret na nejaka pleća.
Pa programski savet, kao najmerodavnija komisija ministarstva prosvete za svaki predmet odobrava po jedan udžbenik,koji ima najmanje po stotine pa i više strana. A onda se pored udžbenika za mnoge predmete, propisuju ili preporučuju razne zbirke zadataka, radni listići i slični priručnici tako da iz pojedinih predmeta taj broj doseže do broja četiri. U prvoj stavki ovog (prošlog)članka se konstatovalo da učenici svaki dan imaju od pet do sedam časova to znači da se u rancu nađe i po desetak ili više knjiga plus i sveske koje se koriste na tim časovima.Pa se opet vraćam na već postavljeno pitanje.
Da li je to i u kolikoj meri neophodno. Od dana kada sam prvi dan ja krenuo u školu, pre 68 godina stalno se broj predmeta i njihov obim samo povećavao. Iskren da budem za ovoh68godina ukinuta su samo dva predmeta i to Domaćinstvo i opštenarodna odbrana, koja se kasnije, pre ukidanja, zvala prva pomoć i zaštita. A stalno se broj novih predmeta povećavao a time i broj obaveznih časova. Ministarstvo odnosno resorne komisije su veoma malo pažnje u svom radu posvećivali deci i da li je baš sve to i tom obimu neophodno tom uzrastu. Svedok sam da su se pojedini obimi iz starijih razreda pomerali u niže razrede da bi se napravila praznina za nove sadržaje Da se razumemo, ja nisam protiv usvajanja novih znanja i oblasti, ali se mora povesti računa kada se to može i mora prezentovati učenicima
To je kao kada i nalivenu čašu, koja nije ispunjena do vrha želite da još nešto dolijete. Ali to što će se dobiti je ograničeno veličinom čaše. Pa ili će se čaša preliti ili se mora zameniti većom, što se u većini slučajeva i dešavalo. Niko se nije slagao da solucijom da se iz te čaše može nešto i odliti da bi se napravilo mesta za novi dodatak. I tako kap po kap, mislim, da smo došli do prelivanja čaše, odnosno prepunjavanje ranca, u većini slučajeva mnogim neću reći nepotrebnim već uveren sam ne neophodnim priručnicima koji su evidentno pomagali nastavnicima i učenicima da možda lakše i brže usvajaju programski predviđenih sadržaja. Kao bivši nastavnik nisam zadovoljan ni Beogradizacijom Srbije. Naime gradske vlasti grada Beograda su uočile ovaj problem preteškog ranca pa su učenicima škola u Beogradu besplatno omogućili po dva kompleta ,tako da su jedan komplet udžbenika koristili za rad kod kuće, dok ih je drugi komplet čekao u školi. Ali to je omogućeno samo učenicima na teritoriji grada Beograda,a ne i ostalim učenicima države Srbije. Na ovaj način došlo je do diskriminacije dece u Srbiji, odnosno došlo se u situaciju kao da Beograd ne pripada finansijskom budžetu Srbije već kao da se on samofinansira.
Tako nešto nije omogućeno drugim delovima Srbije, gde je po mom mišljenju potrebnije. Ne želim da ponavljam njihovu grešku odnosno da neke učenike izdvajam od drugih ali to čini sama konfiguracija terena. I dok većina učenika u ruralnim sredinama, pogotovo većim gradovima u Srbiji su od najbližih škola udaljeni najviše 300 do500 metara to u mnogim prigradskim ,manjim seoskim sredinama nije slučaj Dobar deo učenika sa teretom od10-20 kilograma prepešači i do 4000-5000 metara u jednom pravcu. A ja mislim da je to baš teško nasilje nad tom decom.
Kao zaključak povodom ove teme nameće mi se rešenje da je potrebno smanjiti broj udžbenika i priručnika obaveznih za izvođenje redovne i regularne nastave i izdvojiti sredstva pa omogućiti besplatni podelu udžbenika svim učenicima na celoj teritoriji Republike Srbije a ne tako nešto prepustiti lokalnim samoupravama gde su budžeti šaroliki ,a njihova raspodela decu stavlja na periferiji problema koji se tog trenutka trebaju rešavati.
Kao građanina Srbije ,bode mi oči a u većoj meri i mozak da se nalazi novac za izgradnju velelepnih, a moglo bi se reći i ne tako potrebnih stadiona, pod maskom da se to gradi za potrebe te mlade dece. Tačno da će to njima koristiti ali broj tih korisnika nije ni 5-15 procenata dece u tim sredinama. Ne dozvolimo da nam deca budu nepotrebni izdatak i da se narodski izrazim zadnja rupa na svirali. Ona su naša sadašnjost i budućnost pa se onda prema njima tako i ponašajmo.
Nastavak sledi….
Todosije Dikić, nastavnik u penziji
