Ko zna kome će pripasti sumnjiva slava za ideju da naprednjaci srpskoj javnosti pokažu srednji prst.

Kandidata ima mnogo. Možda je to legendarni tim Ane Brnabić “Srbija stvara”, koji do sada  još ništa nije stvorio ali se evo možda baš sada premijerno oglasio, ili se radi o javnosti nepoznatom kadrovskom sastavu “Kreativne ambasade” u Londonu, neiskazivo domišljatom ali takođe do sada neostvarenom konceptu ingeniozne bivše višemandatne premijerke? Ili su autori možda oni izvikani “Izraelci” koji iz nedovoljno jasnog razloga na Vučića ostavljaju toliko dubok utisak da ih, bar po rečima mnogih poznavalaca te teme, kraljevski zasipa parama, što budžetskim, što onim iz sivih fondova? Da li su idejni tvorci naprednjačkog Crvenog bana predsednikovi brojni koloritni eksperti za razna pitanja, iz njegovog kabinetskog ili medijsko-tabloidnog i rijalitijima nadahnutog okruženja? Nije isključeno ni da se radi o nekom od njegovih Tviter evet-efendija, poznatih po svojim glasovitim nadimcima inspirisanim faunom ili slengom.

Ko god da je konkretno u pitanju, svakome ko živi u Srbiji jasno je da je spiritus movens, inspirator, podstrekač i pokrovitelj takve bljuvotine, po svoj prilici sam predsednik države. Ovaj sramni piktogram, kao alat za vizuelnu komunikaciju  i jezgrovitu simboličku poruku neistomišljenicima, nesumnjivi je plod njegovog uobičajenog stila  izražavanja, karaktera, kompleksa raznih vrsta, slabo maskirane agresivnosti i čestog odsustva osnovne pristojnosti koju, u formativnim godinama, kod ljudi obično kreiraju porodica, škola i blisko okruženje. 

Rečnik ulice, psovački žargon, skaredni gestovi i izrazi sa sive margine jezičkog registra, nisu strani i daleki našem narodu u određenim, najčešće krajnje privatnim ili kafanskim okolnostima, ali je nezamislivo da ih javno koriste vladajuća politička stranka i visoki državni zvaničnici. Da stvar bude još gora, naprednjaci ili ne razumeju ili ne mare za činjenicu da falusoidnim simbolom prikačenim uz neku banalnu političku poruku u javnom prostoru, nisu pogodili samo svoje konkretne političke rivale, često i same sklone sličnim prostačkim poduhvatima, već su ponizili i otpadom svog nevaspitanja uprljali sve one nedužne maloletne devojčice i dečake, bake i deke i sav mnogobrojni pristojan svet koji je to bio prinuđen da vidi krećući se ulicama, svaki svojim poslom.

Uplašen studentskim protestima i mogućnošću da talas pobune naglo naraste u cunami i oduva ga sa političke scene, Vučić kombinuje taktike toplo-hladno u komunikaciji sa javnošću i lavira između koruptivnih bajki o stambenim kreditima za studente do pokušaja zastrašivanja javnosti nekom svojom navodnom lojalističkom pretorijanskom gardom. Danas je miroljubivi i tolerantni predsednik svih građana i mirotvorac, a već sutra je gnevni Toni Soprano sa Temua. Nepotrebno je isticati da se u obe uloge snalazi kao netalentovani Alijini snajperisti u domaćim zaumnim serijama i filmovima.

U trenucima duhoklonuća zbog okolnosti koje mu remete maštanja o arkadijskim prizorima (i profitima) sa budućeg Ekspoa i vesti koje mu kvare planove o ulasku u školske udžbenike u svojstvu oca nacije, nekakvog distopijskog Ata-Aleka, posegnuo je je za najbanalnijom i najofucanijom prostačkom simbolikom bubuljičave pubertetske manguparije i srpskom narodu je pokazao falus i poručio mu je da će svi njegovi protivnici baš to od njega i njegove kamaraderije dobiti kada ih i ovaj put nadmudri i pobedi. Preveden sa dripačko-prostačkog žargona na pristojan srpski jezik, simbol koji je poslao u eter znači da im obećava poraz, poniženje i neprilike svake vrste.

To je suštinska i često nevešto prikrivena emotivna i intelektualna struktura ne malog broja ljudi iz vrha naprednjačkog pokreta, čiji je prvosveštenik sam Vučić. Nisu svi naprednjaci takvi, mnogo je tu, među članstvom, i tzv. običnog i pristojnog sveta opijenog i zavedenog medijskim lažima i svakodnevnom bestidnom propagandnom, ali je sam vrh te organizacije uglavnom prožet istim ili krajnje sličnim devijacijama dobrog ukusa za ponašanje i odevanje, sklonošću verbalnoj agresiji i mržnji prema neistomišljenicima i raznim drugim obrazovnim i stilskim nedostacima ili propustima. Upravo zato, ali ne i samo zato, niko od njih neće ni reč protesta hteti i smeti javno da izusti nakon ovakvog skarednog javnog čina, koji je užasnuo pristojniji deo Srbije. Naprotiv, dodali bi oni tu i još poneki otrcani prostakluk, ali je jezgrovitost ovde ipak bila imperativ forme.

Vladan Vukosavljević

Konačno, naprednjački Crven ban poruka je Srbiji i Srbima šta su dobili i šta će dobiti od Vučićeve politike odbrane Kosova i Metohije, zaštite privrednog suvereniteta države, obećanog boljeg života, zaduživanja preko svake mere i brojnih drugih obećanja godinama hipnotički deklamovanih sa svih tv stanica i drugih medijskih platformi. Dobiće najverovatnije upravo ono što taj piktogram nosi u sebi kao uobičajeno utisnuto značenje, dok se režim, za sada ne bez razloga, nada nesagledivo opipljivijoj finansijskoj i svakoj drugoj dobiti.

Ipak, istorija je pokazala da je poigravanje simbolima  mač sa dve oštrice, a drevno narodno iskustvo nas upozorava da ne valja praviti velike račune bez saglasnosti krčmara.

Simbol kojim su ovih dana Vučić i naprednjaci uvredili narod, može i pre nego što sanjaju da postane znamen njihove sopstvene političke, krivično-pravne i svake druge sudbine. Ko to najbolje zna, poručuje nam lično i narodnim jezikom, sam Vuk Karadžić:

“Ćuti vraže, ko ti kaže? Meni kaže crven ban, koji jebe svaki dan!”

Vladan Vukosavljević