Kada je prvi put osvojio titulu prvaka Evrope sa Barselonom, u proleće 2015, trčkarala je oko njega po travi Olimpijskog stadiona u Berlinu. Imala je pet godina, a on je bio najsrećniji čovek na svetu. Mala Ksana mahala je zastavom Barselone i smejala se. Onda su zajedničkim snagama poboli zastavu na centru igrališta. Kao simbol velikog Barsinog trijumfa.
Devet godina kasnije Luis Enerike došao je ponovo u Nemačku da vodi tim u finalu Lige šampiona. Došao je sam. Ksana je imala devet godina kad je odlepršala s aneđlima. Avgust 2019.
“Voleo bih da možemo isto to da ponovimo sutra. Sa zastavom PSŽ-a. Kako bih voleo… Moja mala neće biti tamo fizički, ali siguran sam da hoće duhovno“, kazao je španski stručnjak u poslednjem obraćanju novinarima pred finalni okršaj sa Interom.
Pošto je njegov Pariz zablistao kao nikada pre, i na minhenskoj areni noćas deklasirao Inter (5:0), kamera je uhvatila zajapureno lice Luisa Enrikea kako gleda ka tribini gde su navijači Pari Sen Žermena. Koktel emocija od kog srce preskače. Sledeći kadar na navijače: na velikoj mušemi mala Ksana u dresu Pariza i dresu s brojem osam, pored tate, gleda kako Lučo zabada zastavu PSŽ-a u travu. Scena za nezaborav…
“Mislim na moju ćerku svakog božijeg dana. Bilo da pobeđujemo ili gubimo. Ona je zauvek ovde“, pokazao je pesnicom na srce i udaljio se od kamera.
Luis Enrike, veliki heroj ovog finala.
I Luis Enrike, najsrećniji tužni čovek na planeti.
Tekst: Mozzart sport
