Lustracija je, već četvrt veka, najskuplja reč u srpskoj politici. I najskuplje obećanje koje nikada nije ispunjeno. Dok je trajala kao prazna parola, svi su ćutali. A sada, kada se nazire pad Vučića, odjednom su se oglasili svi – bivši političari, pravnici u penziji, stručnjaci koji su imali priliku da je sprovedu, ali je nisu ni pokušali.
Podsetimo, Zakon o lustraciji usvojen je 2003. godine. Obuhvatao je sve od 23. marta 1976, a rok trajanja mu je bio 13 godina. Dakle, istekao je u junu 2013. godine. Za to vreme – ni jedna jedina lustracija. Komisija nikada nije bila formirana u punom kapacitetu, političke volje nije bilo, a zakon je ostao mrtvo slovo na papiru. To je pravi odgovor na pitanje zašto nikad nije sproveden: nije falio zakon, falila je hrabrost da se primeni.
I danas, svi znaju koji model je najbolji. Jedni bi poljski, drugi češki, treći neki „naš, originalni“. Svi su mudri sada, kad im ništa ne zavisi od toga. Ali gde su bili dok je zakon postojao, dok su rokovi curili, dok je trebalo formirati komisije i donositi odluke? Tad je bila tišina. Tad su se bavili trgovinom funkcija, koalicijama, foteljama i, naravno, sopstvenom komotnošću.
Danas, međutim, imaju savete. I to nimalo jeftine — već naplaćene našim izgubljenim godinama. Njihova iznenadna hrabrost i javni nastupi više liče na politički „poslednji voz“, nego na iskrenu želju da se društvo očisti od korupcije i nasilja.
A studenti? Oni se bore. Na ulici, u amfiteatrima, u izbornim listama. Njihova reč, iako mlada, još uvek ima težinu jer nije kompromitovana. Oni nisu ni donosili ni rušili zakone. Nisu sedeli u kabinetima i gledali u plafon dok je lustracija propadala pred njihovim očima.
Zato je ironija potpuna: oni koji su zakazali sada nude recepte, a oni koji su tek stigli, bore se da taj recept pretvore u jelo koje nikada nismo probali. Ako neko zaslužuje da govori o lustraciji, to nisu bivši moćnici koji su ćutali, već studenti koji rizikuju sada – da nama sutra ne bi opet objašnjavali isti promašaj.
dr Svetlana Cvijanović
