Jedan moj prijatelj reče pre nekoliko godina da ćemo se, kada se ovaj kriminalni mehur od sapunice rasprsne, svi zajedno čuditi kako je moguće da nas je držao u stanju u kome nas je držao više od decenije. A mehur od sapunice kada puca – puca trenutno!
Kao da je bajka u pitanju, skupila se neka hrabra deca i savladala naizgled džina i pretvorila ga u patuljka. A mi, istraumirani, odrasli, ne možemo da verujemo kakva smo splačina bili godinama i kako smo sami sebe plašili „džinom“ koga je samo trebalo pogledati pravim očima. I videti nesrećnika.
U poslednjih nekoliko dana je uplašeni nesrećnik svako malo pretio najboljom vojnom jedinicom, Kobrama – najboljem što ova zemlja ima, studentima. Morao bi da priupita komandira jedinice za zaštitu, Kobre, da li bi uopšte izvršio naredbu da nekog napada? Nesrećni čoveče, da li shvataš da deci ovog naroda pretiš decom ovog naroda? Ko si ti da takvu stvar i pomisliš ? Ko ti daje za pravo ?
Ima nešto iznutra, neka magija koju ponovo osećamo, a to je pripadnost ovom narodu. Ti to nemaš, jer misliš da narod pripada tebi. Svi su opet osetili magiju, ono lepo, ono kad se naježiš kada čuješ tišinu 100 hiljada duša – učitelji, sportisti, glumci, književnici, poštari, rudari, nastavnici, poljoprivrednici, radnici RTS… navijači su ti rekli šta su imali. Ti si već u fundusu istorije, samo treba da se reše protokolarne stvari.
Zašto jednostavno ne odstupiš ? Zašto ne zaslužiš makar zrno poštovanja na kraju ovog mraka?
Mihajlo Borojević
