U totalitarnim sistemima, najefikasnija kontrola se ne sprovodi silom – već kroz poverenje. A gde je poverenje dublje ukorenjeno nego u veri? Zato su tajne službe širom istočne Evrope odavno shvatile – ako kontrolišeš crkvu, kontrolišeš narod.
U Istočnoj Nemačkoj, Štazi je crkvene organizacije koristio kao paravan za infiltraciju, prisluškivanje, vrbovanje. U Sovjetskom Savezu, KGB je imao ljude pod mantijom, direktno u hijerarhiji crkve. Taj mehanizam prenet je i u Jugoslaviju, a kasnije duboko ukorenjen u postjugoslovenskim republikama – uključujući i Srbiju.
Samo u Bosni i Hercegovini, više od 30% saradnika i pripadnika UDBE bili su sveštenici Srpske pravoslavne crkve. Ali broj saradnika SPC i državne bezbednosti u Srbiji je posebna priča – još mračnija, još dublja, još uvek obavijena ćutanjem. Tu se ne radi o desetinama, već o stotinama imena koja su ostala zaštićena iza crkvenih zidina i državnih arhiva.
Sveštenik je idealan operativac: ulazi u domove, zna ko se razvodi, ko je bolestan, ko duguje novac, ko je ranjiv. A ono što je najopasnije – sveštenici su često bili ti koji su vrbovali decu. Mladići i devojke iz crkvenih horova, bogoslovija, omladinskih kampova, “duhovnih obnova” – bili su selektovani, profilisani, uvodjeni u bezbednosni aparat, ili u najmanju ruku praćeni.
I to nije stvar prošlosti. Nema nikakvog razloga da verujemo da se taj model napustio. Jer dok god postoji interes, postoji i mreža. Sveštenik koji nosi mantiju, a služi i crkvi i službi, nije izuzetak – on je sistem.
I šta danas imamo? Crkvu koja drži monopol nad istinom, moralom i identitetom, a koja nikada nije prošla kroz proces lustracije. Niti se izvinila. Niti je očistila sopstvene redove. Mnogi od tih ljudi i dalje služe, blagosiljaju, krštavaju, vrše opela. I posmatraju – ćutke i pažljivo.
Zato je važno reći jasno: dokle god mantija može da krije značku, nijedna država ne može biti istinski slobodna.
Neophodno je otvoriti arhive. Imenovati. Razgrnuti tamjan. Jer istina nije protiv vere – istina je protiv laži. A zloupotreba svetog – to je najveći greh.
Bojan Jovanović
