“Jer ogladneh, i dadoste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; stranac bejah, i primiste me; nag bejah, i odenuste me; bolestan bejah, i posetiste me; u tamnici bejah, i dođoste mi.”
(Matej 25: 35–36)
Ulica je postala bojište. Saobraćaj odavno ne pripada svima. Pravo na slobodno kretanje je ukinuto. Saobraćaj je politička arena, ogledalo klasnih odnosa i nasilni izraz društvene nepravde. Oni koji hodaju, pedaliraju, koji se kotrljaju u kolicima ili vuku svoje noge po istrošenim trotoarima – svi su oni gurnuti na marginu, zatrti brzinom, betonom, čelikom i motornim pogonom. Ovo je priča o klasnoj borbi u saobraćaju. O nejednakosti koja smrdi na benzin i izduvne gasove.
Povod za pisanje ovog teksta je rušenje skejt parka u Boru da bi se izgradio tržni centar. Na mestu zajedništva, sustreta, mira i druženja dolazi hram kapitalizma, individualizma i krupnog kapitala. Poruka je jasna – oni koji ne donose profit nemaju prava da postoje.
Ovaj tekst pišem iz ugla saobraćajnog inženjera koji je biciklista i koji dolazi iz radničke porodice u cilju da se otvori prostor da se saobraćaj sagleda iz društveno-humanističke perspektive.
MOBILNOST KAO KLASNA PRIVILEGIJA
„Istorija svih dosadašnjih društava jeste istorija klasnih borbi.“
Karl Marks
Klase nisu puke ekonomske kategorije – one su relacije moći. Marksistička teorija nam kazuje da su klase rezultat proizvodnih odnosa: ko poseduje sredstva za proizvodnju, a ko prodaje svoj rad. Danas, te odnose treba proširiti: kapitalizam više ne proizvodi samo robu – on proizvodi prostor.
Filozof i sociolog Anri Lefevr nam poručuje ”Prostor pod kapitalizmom postaje komoditet, eksploatiše se za profit, što dovodi do socijalnih nejednakosti.” A eksploatacija prostora je eksploatacija čoveka. Tako nastaje urbani klasni rat.
Kroz saobraćaj i urbanizam, bogati prisvajaju ono što je zajedničko – prostor, vreme, bezbednost i sigurnost. Imućni mogu da kupe brzinu, komfor, parking mesto itd. Siromašni mogu da čekaju, hodaju, izbegavaju smrt na pešačkom prelazu. Kao što je Roza Luksemburg upozoravala: “Kapitalizmu je potrebna nekapitalistička okolina kao uslov svog postojanja; on je prisiljen da je uništi kako bi nastavio svoju akumulaciju.”
Sociolog Zigmunt Bauman u svojim delima rasvetljava našu priču, parafraziram: “Savremeni kapitalizam stvara “odbačene ljude” – one koji ne mogu da se uklope u trku za profitom.” Ovi odbačeni, prema Baumanu, nisu samo siromašni, već i oni čija egzistencija ne služi tržištu: deca koja ne kupuju automobile, penzioneri koji ne jure karijere, osobe sa invaliditetom koje ne mogu da trče za “tekućim” ritmom kapitala i sl.
Mobilnost je postala klasna privilegija. Može se reći, da ulica kao protok kapitala gubi dušu, postaje mrtva zona otuđenja.
Više o ulici kao simbolu društvene nepravde pročitajte na narednom linku https://bezcenzure.rs/ulica-izmedju-coveka-i-kapitalizma/
AUTOMOBIL KAO MEHANIČKI TIRANIN
“Automobil je izumljen da bi elita stekla do tada neviđenu privilegiju – da putuje brže od ostalih”
Andre Gorc
Automobil je oblikovao čitave gradove, ali ne u korist ljudi, već u korist krupnog kapitala. Automobil nije neutralni tehnološki proizvod, već oruđe društvene kontrole. Filozof Ivan lljič je upozorava, parafraziram: „Što se više društvo oslanja na brza prevozna sredstva, to više ograničava slobodu kretanja većine.“ Automobil je postao mehanički tiranin: uzima prostor, proizvodi smrt, zagađuje vazduh itd.
Godišnje, automobili ubiju preko milion ljudi širom sveta. Na hiljade dece strada na putu do škole. Stotine hiljada se razbole od zagađenja. U Srbiji, kao i širom Balkana, najugroženiji su upravo pešaci, deca i biciklisti. Krv na ulicama postaje svakodnevica.
Prema izveštajima Agencije za bezbednost saobraćaja, u Srbiji, mesečno jedno dete pogine, dok 110 biva povređeno u saobraćajnim nezgodama. Na to treba dodati i da svaki treći dan jedna žena pogine i svakoga dana bude povređeno oko 20 žena. Tu se stradanje ne završava, u proseku godišnje u Srbiji život izgubi nešto manje od 50 biciklista i bude povređeno oko 1.400 biciklista. A šta je sa mladima (15-30 godina starosti)? U proseku godišnje pogine oko 100 i biva povređeno oko 6.100 mladih lica!
Tragično je što država ne predviđa i ne pruža nikakvu psihološku podršku roditeljima i porodicama, niti im pruža bilo kakvu podršku u pravnim problemima sa kojima moraju da se suoče tokom krivičnih postupaka protiv počinitelja. Od problema i propusta od strane kreatora saobraćajne politike, nadležnih ministarstava,tužioca, advokata, obdukcija, preko veštačenja, pa sve do presuda, sistem ni u jednom trenutku ne vidi žrtve saobraćajnih nezgoda.
Gi Debor, kritičar kapitalističkog spektakla, pisao je: “Urbanizam je moderna realizacija neprestanog zadatka zaštite klasne moći.” U Društvu spektakla, Debor tvrdi da su svi ljudi u kapitalizmu “robovi” spektakla jer su zarobljeni u njegovim lažnim slikama i odnosima. Automobil kao tehnološki spektakl je suvereni gospodar grada, a grad postaje njegov rob. I robovi smo svi mi koji hodamo pored tog gospodara.
Više o mašinofiliji i zavisnosti od automobile pročitajte na narednom linku https://bezcenzure.rs/kult-automobila-sistem-koji-nas-porobljava/
INFRASTRUKTURA KAO KLASNO ORUŽJE
Infrastruktura je ogledalo društvenih odnosa i prioriteta. Ona nije samo beton i asvalt – ona je reprezent političke volje. Svaki nedostatak trotoara, svaka rupa na putu, svaka zebra koja nedostaje, svaka neosvetljena ulica u siromašnijim četvrtima je politička poruka. To je klasna poruka.
Urbanističke odluke često maskiraju društvenu moć pod plaštom tehničke racionalnosti. Tako se stvara grad u kojem su slabiji građani – stariji, deca, osobe sa invaliditetom – sistemski isključeni iz prava na kretanje. Njihova smrt u saobraćaju nije slučajnost, već posledica sistemskog zanemarivanja.
Investitorski urbanizam, koji se oslanja na brzu komercijalnu dobit, pretvara javne prostore u ekskluzivne domene gde su prioritet brza motorna kretanja i materijalna dobit, a ne humanost i inkluzivnost.
Više o eksploaticiji žena u saobraćajnom sistemu pročitajte na narednom linku https://bezcenzure.rs/zene-i-borba-za-humane-ulice/
Infrastruktura ubija kad je projektovana za brzinu i moć. Kada se prioritet daje bulevarima i magistralama a ne bezbednom školskom putu. Kada se sredstva ulažu u prostor namenjen za automobile, a ne u pristupačnost za osobe sa invaliditetom. To je nasilje podržano od strane krupnog kapitala.
Dok krupni kapital propisuje pravila urbanog razvoja, neadekvatno dizajnirane ulice, parkovi i igrališta postaju simboli društvene nepravde – mesta gde se ne može osetiti duh zajedništva, već samo oštra podela između onih koji mogu i onih koji moraju.
Pre svega, ulica je osnovni arhitektonski prostor grada. Što znači, da nije samo u funkciji motornog saobraćaja i krupnog kapitala.
Kako infrastruktura diskriminiše osobe sa invaliditetom pročitajte na narednom linku https://bezcenzure.rs/krocio-sam-na-ulicu-i-sreo-sam-nepravdu/
ZONE UDOBNOSTI I ZONE ZA PREŽIVLJAVANJE
Kada se vrednost prostora meri isključivo tržišno, javni interes umire. Kapital kroji gradove po svojoj meri. Tržni centri izranjaju na kostima parkova, stambeni kompleksi bez škola i pešačkih i biciklističkih staza služe kao spomenici pohlepi.
Sa druge strane ekskluzivna naselja imaju sve – široke ulice, privatne parkinge, ogradu od „nepoželjnih“ i “odbačenih”. Siromašni dobijaju periferiju – bez prevoza, bez trotoara, bez prava na kretanje. Kapitalizam deli svet na zone udobnosti za bogate i zone preživljavanja za siromašne.
Pravo na grad nije samo pravo na pristup već i pravo na preoblikovanje grada prema našim potrebama. Ali to pravo je uzurpirano. Multinacionalne korporacije, autoindustrija i investitori diktiraju pravila.
Više o svetu smeća i otpada na dva točka pročitajte na narednom linku https://bezcenzure.rs/suvisni-i-nevazni-na-dva-tocka/
TIHA SEGREGACIJA
„Automobil stvara društvo u kojem je brzina privilegija bogatih, dok siromašni ostaju zarobljeni u nepokretnosti.“
Ivan Iljič
U svetu gde automobil vlada, nepokretni su oni bez njega. Deca koja ne mogu bezbedno do škole. Osobe sa invaliditetom koje ne mogu preko ivičnjaka. Stariji koji ne mogu preći ulicu pre nego što semafor zatreperi. Siromašni koji nemaju ni autobusku kartu ni svoju liniju prevoza. To je sistemska diskriminacija.
Džejn Džekobs je sanjala gradove za sve, parafraziram: „Gradovi uspevaju kada nude ekonomske, društvene i kulturne mogućnosti za sve.” Ali naši gradovi su izgrađeni za točkove, za brzinu, za privilegovane. Pustiti tržište da upravlja sudbinom čoveka i prirode vodi ka uništenju društva. Mi živimo to uništenje – na svakoj raskrsnici, u svakoj ulici.
Više o tome kako se eksploatišu prirodna bogastva zarad prevere zvane električni automobil pročitajte na narednom linku https://bezcenzure.rs/video-prevara-zvana-elektricni-automobil-necete-kopati/
Ako nemaš automobil, ti ne postojiš. Tržište rada tebi nije dostupno. Ne možeš do lekara jer nema linije gradskog prevoza. Ne možeš do grada jer si isključen. To je nova prostorna klasna barijera.
Prostor ne samo da odražava društvenu strukturu, on je i oblikuje. Zato su ekskluzivna naselja ograđena, a siromašni gurnuti uz prugu, pored puta, bez trotoara. Pristup prostoru postaje privilegija.
Tržni centri, koji niču na svakom ćošku, nisu za svakoga. Oni su privatni prostori maskirani kao javni. Pristupačni samo onima koji mogu da plate. Parkovi nestaju, a parking raste. Jednom rečju, kapitalizam u prostornoj formi.
To je tiha segregacija. U ime efikasnosti i brzine, odbacujemo ljude.
PROMENA DOLAZI ODOZDO
Otpor postoji. Još sedamdesetih godina u Holandiji, pokret „Stop ubistvu dece“ (Stop de Kindermoord) podigao je glas protiv dominacije automobila. Roditelji su izlazili na ulice, blokirali saobraćaj, zahtevali promenu. I uspeli su.
Više o tome kako je počela saobraćajna revolucija u Holandiji pročitajte na narednom linku https://sigurnestaze.com/blog.php?blog=o-protestima-i-blokadama-koji-su-doprineli-saobracajnoj-revoluciji
Pokret Kritična masa se širi svetom od 1992.godine, kada su se biciklisti spontano organizovali da zauzmu saobraćaj i pokažu da i oni postoje.
Više o biciklu kao sredstvu otpora pročitajte na narednom linku https://bezcenzure.rs/video-bicikl-kao-otpor-investitorskom-urbanizmu/
Danas, na stotine lokalnih inicijativa širom sveta pokušavaju da povrate ulice ljudima. U Srbiji, udruženja poput Sigurnih staza, Udruženja roditelja stradale dece u saobraćaju, Ulice za bicikliste, Novosadske biciklističke inicijative itd., vode važnu borbu za sve nas – ali bez institucionalne podrške, često trpeći represiju vladajućeg sistema.
Noam Čomski, neumorni kritičar, kaže: “Prava društvena promena dolazi odozdo, od ljudi koji se organizuju i bore zajedno.” Odozdo – sa ulica, iz gužve, iz borbe.
KO ŠTITI PONIŽENE?
U Jevanđelju po Mateju, Hristos se poistovećuje sa najslabijima. Njegova reč je jasna: „Zaista vam kažem: kad učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste.“
(Matej 25:40)
Sveti Jovan Kronštatski piše, parafraziram: „Tamo gde je nepravda prema slabom, tu se Bog povlači.“ A naši gradovi su mesta gde se nepravda svakodnevno preliva preko ulica, gde deca ginu na putu do škole, gde stari ne mogu da hodaju, gde siromašni ne mogu da prežive.
Sveti Vasilije Veliki nas je učio, parafraziram: „Oduzeti siromašnom ono što mu pripada nije samo nepravda, to je nasilje.” Iz učenja Svetog Grigorija Bogoslova saznajemo: „Ništa ne pripada nama kada drugi nemaju ni ono osnovno.” Oduzeti siromašnima pravo na kretanje – znači udariti na temelj njihove egzistencije, slobode i dostojanstva.
Pravoslavna misao nas uči odgovornosti i žrtvi za bližnjeg. To nije pitanje milostinje, već pravde. Sveti Jovan Zlatousti kaže: „Ne omogućiti siromašnima da dele naša dobra znači krasti od njih i lišavati ih života.” Ako grad ne pruža zaštitu najranjivijima, on gubi svoju dušu.
Pitanje saobraćaja nije tehničko, već duboko moralno. Ko ima pravo da se kreće? Ko ima pravo na sigurnost? Ko ima pravo na život? To su egzistencijalna pitanja.
Ekologija, pravda i solidarnost moraju da budu temelj prostornog planiranja. Ulica nije prostor za profit – ona je prostor za susret, zajedništvo, život. Svaki dizajn mora da odgovori na pitanje: da li će štititi one najslabije?
Etika je ništa drugo do poštovanje života. Ako urbanizam ne poštuje život, on je zločin. Ako saobraćaj ne štiti slabije, on je oružje.
NEKA BUDE BORBA NEPRESTANA
Na kraju, ovo nije tekst o saobraćaju i urbanizmu. Ovo je poziv na otpor. Svaka pešačka i biciklistička staza koja ne postoji, svaka ulica bez zebre, svaki trotoar blokiran automobilom – je mesto klasne borbe. Tu se gaze prava, tu se lome klase, tu se čovek svodi na statistiku. Nema tu neutralnosti, nema stajanja po strani. Ili si uz čovečnost, uz sve nemoćne, ponižene i obespravljene, ili si uz točkove privilegovanih.
Ernesto Če Gevara nije uzalud govorio: „Ako drhtiš pred nepravdom, onda si moj brat.“ A kako da ne drhtiš? Kad ne možeš da pređeš ulicu jer te sistem gleda s visine, kao da si smetnja u njegovom savršenom toku. Kad gledaš dete kako stoji na ivici, zbunjeno, jer nema gde da kroči, jer mu niko nije ostavio ni pedalj bezbednog tla. Kad čuješ vest o još jednom životu ugašenom u saobraćaju, jer „nije bilo predviđeno“ da pešak ili biciklista tu ima pravo na postojanje.
Borba za ulicu je borba za čoveka. Borba za slobodu kretanja je borba za dostojanstvo. A borba za dostojanstvo – nema kraj.
Zato, neka bude borba neprestana.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
(Predsednik udruženja Sigurne staze i osnivač Instituta za urbanu mobilnost)
