Nezahvalno je baviti se „prorokovanjem“, ali ono što je izvesno jeste da ovaj naduvani balon mora da pukne, ističe član Pokreta slobodnih građana (PSG) i istaknuti srpski glumac Sergej Trifunović.
Njegova opaska usledila je na pitanje kako vidi razrešenje nagomilanih društvenih napetosti i trajuće političko-institucionalne krize u Srbiji, kao i mogu li studentski protesti i bunt, otpočeli nakon tragedije na novosadskoj železničkoj stanici, učiniti neophodan proboj ka boljem i pravednijem društvu.
Trifunović opominje da smo kao društvo dozvolili „da stvari odu predaleko„, a da je režim „bockao i pomerao granice svakim našim nečinjenjem„.
„Ovo društvo, zaostalo, neempatično, nenaviknuto na demokratiju, eutanazirano u svakom smislu, propuštalo je da reaguje i uvaljivalo se dublje i dublje u sve veće nedaće i blato. Međutim, desilo se ono što se dešava otkad je sveta i veka – smena generacija. Ovi mladi ljudi su jasno i glasno rekli: ne pristajemo da živimo u ovakvoj državi“, ocenio je Trifunović za „Ozon Press“ i dodao da se novoj generaciji dogodio i momentum: „ako je režim jedanaestogodišnjem dečaku (masakr u Ribnikaru) makar metaforično stavio pištolj u ruke, Urošu Blažiću (ubistva u okolini Mladenovca) je to, imajući u vidu neovlašćeni arsenal oružja koji je njegov otac, član SNS, držao u kući, uradio gotovo bukvalno. Ako se uzmu u obzir nebrojene prijave policiji za njegovo nasilničko ponašanje sa nikakvim ishodom, to samo pojačava i potcrtava taj postupak„.
Trifunović, dalje ilustrujući obnevidelost i, kako kaže, otupelost našeg društva, naglašava da smo posle Ribnikara i Dubone, potpuno prevideli ono što se dogodilo trećeg dana, 5. maja – a u nekoj, „pretpostavljeno normalnoj i uređenoj zemlji, to bi bilo dovoljno da padne vlada: pedagog iz vrtića u Odžacima, prijavljen je za seksualno uznemiravanje dece starosne dobi do šest godina!“.
„Pitamo se, kako je moguće da osuđenom pedofilu bude dozvoljen rad sa decom? Odgovor je krajnje jednostavan: njegova jedina kvalifikacija je bila članska karta vladajuće Srpske napredne stranke“.
Po njegovim rečima, kod mladih i osvešćenih, dvaput renovirana i otvarana zgrada Železničke stanice u Novom Sadu, „na kojoj se ukralo više miliona evra„, sa 15 nastradalih ljudi, i to samo četiri meseca posle drugog otvaranja, označilo je podvlačenje crte i vreme za odluku.
„Mladi su sadašnjost i budućnost Srbije. Oči svih nas su uprte u njih, oni su naš glas, savest i nada. I zvezda vodilja. Ako smo mi sami bili indiferentni, nemoćni, oni nisu. I zato ih treba pratiti“, jasan je Trifunović, inače bivši predsednik PSG-a.
Na konstataciju da su ovde „krize sa unutrašnjim i stranim neprijateljem“ postale toliko učestale da su i prozrive, te da se čini da i medijskim manipulacijama najpodložniji postaju na to imuni (poslednje otrovne strelice slate od vlasti prema studentima iz Hrvatske, tobože agentima stranog uticaja i „afera“ sa srpskim studentima koji imaju državljanstvo Hrvatske koju su proizvele Večernje Novosti), Trifunović kaže da „radikali i postoje isključivo na krizama koje sami proizvode“, dok one prave, kako navodi, ne umeju da hendluju.
„Reagovati na svaku njihovu bljuvotinu, kojih na dnevnom nivou ima previše, gubljenje je vremena. Trebalo bi delovati onako kako ova deca deluju: zahtevati reakciju nadležnih institucija. U autokratskoj, partitokratskoj državi – uređenoj prema mozgu jednog lika, koji je služio ‘najgorem šljamu’ zvanom Šešelj i strpljivo vrebao svoju šansu iz prikrajka – institucije su odavno uništene. Ta deca ih uspostavljaju samim time što traže ono osnovno zbog čega one uopšte i postoje, a to je delovanje“.
Upitan šta bi video kao prioritete po promeni vlasti, kad god do nje došlo, kao i može li Srbija i njeno društvo uspeti ako po smeni vlasti izostane „6. oktobar“, Trifunović je rekao da je najpreče „uspostavljanje jedne od najvažnijih institucija jedne države, pravosuđa„.
„Kada bi se procesuirali svi oni koji su se bavili korupcijom, pljačkom, ubistvima, tada će se pravosuđe uspostaviti. To je katarza koja nam je svima neophodna – da bude nedvosmisleno jasno da se takve stvari ne mogu i ne smeju ubuduće nekažnjeno raditi“, zaključuje Trifunović, uz simboličko zapažanje, „da smo 6. oktobra ‘obesili Miru i Slobu na Terazijama’, sa glavom naopačke kao Musolinija i Klaru Petači, ne biste čuli za Aleksandra Vučića„.
