U srpskoj istoriji, poraz nikada nije bio kraj – on je postajao temelj identiteta. Od Kosovskog boja do ratova devedesetih, Srbi su učeni da slava ne dolazi kroz pobedu, već kroz stradanje. Tako se gubitak pretvarao u uzvišeni čin, a smrt u “duhovnu pobedu”. Taj model mišljenja postao je kamen-temeljac narodnog pogleda na svet – ali i oruđe u rukama onih koji su znali kako da ga iskoriste.
Srpska pravoslavna crkva (SPC), umesto da bude glas razuma i vere u mir, u ključnim momentima postala je ideološki stub politike nacionalizma. Umesto hrišćanske poruke o ljubavi i praštanju, dominirala je retorika svetosavske ideologije – onakva kakvu su je oblikovali politički i duhovni autoriteti tokom raspada Jugoslavije.
Svetosavlje kao politička ideologija
Sveti Sava jeste začetnik srpske duhovnosti i obrazovanja, ali u savremenoj upotrebi „svetosavlje“ često nije religijska tradicija, već političko-ideološki narativ. Taj narativ poistovećuje naciju sa verom, pravoslavlje sa državotvornošću, a Crkvu sa nacionalnim interesom. U takvom okviru, Srbin može biti samo pravoslavac, a neprijatelj nije samo drugi narod – već i druga vera.
U tom duhu, SPC tokom ratova 1990-ih nije stajala po strani. Naprotiv, pružila je duhovni i simbolički legitimitet projektu koji je imao za cilj etničko čišćenje, podelu teritorija i dominaciju u ime „očuvanja vere i naroda“. Tomanić precizno dokumentuje kako su sveštenici blagosiljali vojnike, kako su episkopi veličali lidere poput Karadžića i Mladića, i kako je celokupna crkvena hijerarhija ćutala pred zločinima koji su počinjeni u ime te ideologije.
Patrijarh Pavle – svetac ili saučesnik?
Patrijarh Pavle je često doživljavan kao oličenje skromnosti, tišine i duhovnosti. Međutim, Tomanićeva analiza donosi znatno složeniju sliku. Dok je narod verovao da ih vodi moralna figura, u stvarnosti je SPC, sa Pavlom na čelu, ćutala kada je trebalo da viče, i govorila kada je trebalo da zaćuti. Nije bilo javne osude ratnih zločina, niti poziva na bezuslovni mir – već su, između redova, stizale poruke o „odbrani svetinja“ i „prirodnom pravu na borbu“.
Jedna od najupečatljivijih konstatacija u knjizi jeste da je SPC, posle godina huškanja, kada su došle posledice – sankcije, izolacija, masovna stradanja – pobegla u tišinu, u „mišju rupu“, dok su hiljade golobradih mladića ostale da izginu. A kada se sve završilo, iz Crkve je stigla „treća opcija“ – poziv na pomirenje i duhovni mir. No, ta treća opcija nije uteha – ne za roditelje poginulih, ne za one koji su izgubili domove, ni za bilo koga ko je bio izmanipulisan mitom da je gubitak zapravo uzvišenost.
Mit koji ubija
U srpskoj kulturi poraz nije samo prihvaćen – on se slavi. Kosovska mitologija uči da je bolje izabrati nebo nego zemlju, večnost umesto sadašnjosti, smrt umesto kompromisa. Taj mit je, međutim, u rukama nacionalista i delova SPC, prerastao u opasnu ideologiju smrti. Njome su se pravdale agresije, opravdavali zločini, širila mržnja, i učvršćivala ideja da je borba uvek pravedna – bez obzira na cenu.
Najveći apsurd svetosavske ideologije u ratu jeste to što se poraz slavio čak i dok je bio stvaran – dok su gradovi padali, dok su ljudi ginuli, dok se narod selio, govorilo se o „duhovnoj pobedi“. Umesto da se traga za rešenjem, narod je hranjen pričama o večnom stradanju i nebeskoj pravdi.
Ko je platio cenu?
Dok su se političari i sveštenici pozivali na duhovne ciljeve i „odbranu otadžbine“, cenu su plaćali obični ljudi. Mladići su slani na front bez dovoljno znanja, opreme ili razloga. Njihove smrti su romantizovane, njihova tela korišćena kao simboli, a njihove porodice ostavljene da se nose sa tišinom institucija koje su ih najpre slale u rat, a potom zaboravile.
U tom kontekstu, SPC nije bila zaštitnik naroda – već ideološki amortizer propasti, institucija koja je pomogla da se gubitak lakše proguta, da se bol objasni kao „smisao“, a krv prikaže kao žrtva.
Moramo razbijati iluziju o neutralnosti Crkve i pokazati kako su svetosavska ideologija i mitologija poraza korišćene za održavanje nacionalističke politike i ratnog stanja svesti. Taj narativ još uvek živi, ali ga je krajnje vreme raskrinkati.
Jer ako nastavimo da slavimo poraze, osuđeni smo da ih ponavljamo. Ako se vera koristi da opravda mržnju, ona prestaje biti sveta. I ako institucije koje bi morale da čuvaju život – šire poruke smrti – onda više niko nije siguran.
Treća opcija nije stvar izbora – ona mora postati prva: istina, odgovornost i mir.
Đakon Bojan Jovanović
