Zašto su političke promene u Srbiji toliko retke? Zašto ciklusi jedne vladarske kaste traju po deceniju, najkraće? Zašto se birači toliko teško odlučuju za nova lica u politici odnosno zašto i kako posle svega što znaju o večitim političarima iznova biraju opet njih a ne promene? Da li u Srbiji uopšte funkcioniše demokratija ako nema redovne smenjivosti vlasti? Zašto Srbi i drugi građani Srbije koji su birači ne menjaju političare na vlasti u neprestanoj potrazi za boljim vršiocima javnih funkcija, što bi trebalo da je suštinski cilj svake vladavine naroda? I, konačno, kako je moguće da prosečan građanin i birač izjednačava sve koji se bave politikom kroz onu čuvenu maksimu „svi su oni isti”, tj. kako mogu biti isti oni koji su decenijama na vlasti i oni koji nikada nisu vršili vlast, oni koji su duboko u kriminalu i korupciji i oni koji se časno bave politikom? Čemu se, dakle, uopšte nada srpski birač ako su u politici „svi isti”?
Moram priznati da me ova pitanja dugo muče i da na njih nemam dovoljno preciznih odgovora. Mogu samo da probam da dodatno izanaliziram ove misterije srpskog birača.
Svi političari su isti
U pitanju je jedna od verovatno najfrekventnijih političkih floskula koja nema nikakvog smisla jer niti su svi ljudi isti niti svi političari mogu biti isti. Jedni su na vlasti, drugi u opoziciji, jedni su godinama na vlasti, drugi nikada nisu bili, jedni su korumpirani, drugi nisu, jedni drže do svog programa, drugi daju lažna obećanja, jedni su preletači a drugi ne, jedni su nemoralni, drugi su časni, jedni su interesdžije, drugi ne traže korist.
Vlast i opozicija – to je isto
Tek je besmisleno reći da su isti oni koji su na vlasti i oni koji su u opoziciji. Apsolutna odgovornost u politici pripada samo onima koji su na vlasti. Neki iz opozicije mogu biti delimično odgovorni ako su lažna opozicija i indirektno održavaju lošu vlast ili ako ne rade dovoljno na smeni loše vlasti, ako ne sarađuju unutar opozicije, nemaju konkretne predloge šta bi oni uradili da su na mestu vlasti, ali to je nešto sasvim drugo.
Nespremnost za političke promene
Fascinantna je nespremnost srpskog birača za političke promene. Gledati već 35 godina iste političare i stranke na vlasti deluje potpuno nenormalno. I da su svi dobro radili svoj posao trebalo bi ih promeniti jer su po prirodi stvari ostarili, zamorili se, izgubili snagu i kreativnost, a kamo li ako su u pitanju dokazani politički prevaranti i lopovi, umešani u sve moguće oblike kriminala i korupcije. Prosto je šokantno da na političkoj sceni još uvek imamo Vojislava Šešelja, Ivicu Dačića, Aleksandra Vučića, Aleksandra Vulina,… Kada im je dosta, do kada misle da vladaju, da se bave politikom a da mimo politike nikada ništa drugo nisu radili u životu? Do kada građani misle da ih trpe, zašto ih ne menjaju, zašto dozvoljavaju političke monopole, prenošenje političke funkcije sa oca na sina – neke su od najvećih misterija srpskog birača.
Treba konstatovati i da u manjem delu biračkog tela, koje je uglavnom u gradovima i visokobrazovano, postoji relativno lako odustajanje od svog političkog izbora i večno traženje novog predstavnika na istoj strani političkog spektra. Na primeru levog, prozapadnog ili tzv. građanskog birača, to je krenulo sa padom i raspadom Demokratske stranke, pa su se isti birači kretali od Čedomira Jovanovića preko Saše Radulovića i Saše Jankovića do Dragana Đilasa i Zdravka Ponoša, pokušavajući da pronađu svoju političku opciju. Na desnici postoji delimično slično kretanje od SPO i DSS-a preko Dveri i Narodne stranke do dr Branimira Nestorovića. To su birači koji ne menjaju svoju ideologiju već one za koje misle da treba da ih predstavljaju. I to je prirodno i normalno: ako nisi zadovoljan onim ko te predstavlja, ako je on izneverio program, ideš dalje i tražiš novog predstavnika ideologije za koju se zalažeš. Međutim, u svemu tome ima i političke nervoze i nestrpljenja, preteranog kritizerstva i olakog menjanja stranaka i lidera, što govori i o odsustvu političke kulture i tradicije u Srbiji. Prirodnije bi bilo da redovno glasaš za svoju ideološku opciju, primera radi liberalnu, socijaldemokratsku ili konzervativnu, bez obzira ko je njen lider, a da unutar nje tragaš za boljim liderom ili boljim učinkom na izborima. Kod nas nema jasnih i ideološki profilisanih političkih organizacija poput Demokratske stranke i Srpskog pokreta Dveri, što dodatno otežava konstituisanje normalnog demokratskog poretka.
Zamerke Dverima i odsustvo istih zamerki drugima na desnici
Interesantan je politički fenomen Dveri kojima se maksimalno nalazila svaka „greška” i olako ocrnjivala. Sa druge strane jednom Milošu Jovanoviću nije zamereno „vino sa Vučićem” kao bivšem predsedniku Dveri, niti je izgubio na popularnosti zbog „Vučevićevog mača”, dr Branimiru Nestoroviću je oprošteno što nije dao većinu za smenu naprednjačke vlasti u Beogradu, a možemo zamisliti kakve bi reakcije bile da su to Dveri uradile, POKS-u se zaboravilo sedenje u lokalnoj vlasti sa SNS-om, Milošu Parandiloviću niko nikada nije zamerio izbornu saradnju sa žutima, zelenima i drugim prozapadnim građanistima a Dveri su rastrgnute zbog Saveza za Srbiju?! Eto još jedne misterije, ovoga puta desnog srpskog birača, ali to je posebno pitanje za neku drugu analizu.
Boško Obradović, politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri
