Osim žalosti, prisutan je i osećaj ljutnje i beznadežnosti, jer toliko toga pokušava da se prikrije, rekao je za N1 Dragoljub Mićko Ljubičić, govoreći o tragediji koja se u petak desila u Novom Sadu.
Dragoljub Mićko Ljubičić je na početku izjavio najiskrenije saučešće porodicama i bližnjima stradalih u nesreći na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
„Svaki put se to svede na žalost, kad se nešto već dogodi, a ne razmišlja se dovoljno unapred i vidimo da je sve moguće“, rekao je on.
Naveo je da je tragedija mogla da bude izbegnuta.
„Još jednom dolazimo u situaciju da razmišljamo tek kada se nešto desi, pitamo se i najčešće nagađamo šta je i kako moglo, ili šta je i kako trebalo da se uradi. Drugi utisak koji se nameće u proteklih 48 sati, koji mene posebno iritira i tera me da pored žalosti, osećam i beznadežnost i ljutnju, jeste to što pokušava da se prikrije dosta toga“.
Ljubičić podseća da je najlakše govoriti istinu, jer tu ne moraš da pamtiš.
„Oni koji ne govore istinu, da ne kažem lažovi, ili oni koji se neistinama služe, moraju da pamte šta su rekli. E, kada postoje neki dokazi, da nešto jeste bilo ili nije bilo, u ovom slučaju, da li je bilo rekonstrukcije ili nije bilo rekonstrukcije, pa krene da se puni informacijama da do rekonstrukcije nije došlo, da je kriv čovek koji je pre 60 godina to projektovao, onda počnete da sumnjate svaku vrstu informacija koja dolazi sa državnih ili državom kontrolisanih medija“.
Mi smo godinu i po, deceniju, 35 godina u žalosti
On je istakao da ne čuje da iko pominje ostavke i odgovornost.
„Ako se pominje odgovornost, bojim se da se to ne završi na kraju odgovornošću nekog običnog čoveka ili organa koji nije obavio svoju funkciju, a da nikakvu drugu političku odgovornost niko neće snositi“.
Na pitanje da li je potrebna politička odgovornost, on je podsetio na političko prikrivanje, te da ovo nije prva tragedija.
„Setimo se afere helikopter, setimo se Doljevca, Savamale, kada je bila ugrožena institucija ove zemlje, pa kasnije Jovanjica, Krušik. Danas je tačno godinu i po dana od Ribnikara i Dubone. Ja sam sklon da ove dane žalosti posmatram malo dublje i meni je već, evo, godinu i po dana žalosti. Zaslužuje svaki dan da bude dan žalosti“, rekao je Ljubičić.
Šireći dalje, Ljubičić kaže da je ovo decenija žalostu u odnosu na ono što trenutna vlast radi.
„U novembru 1989. godine je pao Berlinski zid, može se reći i da smo mi 35 godina u žalosti, od momenta našeg nepriznavanja pada Berlinskog zida kreću jako, jako žalosni dani za nas. A to vam je negde oko 13.000 dana žalosti. Pa sad vidite koliko je toga propušteno umeđu vremenu“.
Kada se na to nadovežu događaji iz 1990-ih, sve ovo zajedno, ocenio je, liči na jednu prirodnu posledicu.
„Ta prirodna posledica je ubeđivanje svih nas da je sve što vlast radi, naročito ova poslednja, besprekorno, ne priznajući istovremeno ni jednu, jedinu grešku i ne prihvatajući nikakve odgovornosti“.
Na pitanje da li to vredi očekivati, odgovara da uvek vredi očekivati, ali da to ne znači da su ta očekivanja realna.
„Veliko je pitanje, znate, u ovoj zemlji, u ovom (ne)sistemu ko će doći sledeći na određeno mesto. Ako se šta pokazalo, to je da se režimi, a naročito ovaj poslednji, idu sve gore i gore, jer tako ne brinu mnogo ne samo o odgovornosti, već (zahvaljujući medijskoj mašineriji), ni o tome kakav utisak ostavljaju kod ljudi. Oni guraju nekim svojim putem, ponašajući se sve više bahato. Ta bahatost, Boga mi, na kraju će se verovatno vratiti, istorijski, kao neki bumerang“.
Da neko preuzme odgovornost ne očekuje, jer nije prvi put da priče o njenom utvrđivanju čujemo.
„Čuli smo te priče i od kompletnih idiota povodom Savamale, gde su, kažem, ugrožene institucije, pa do Jovanjice, do Krušika, do ljudskih žrtava u Duboni, Ribnikaru i do ovoga. Ne znam šta znači ta rečenica ‘neka institucije rade svoj posao’. Znači neka oni koji ne postoje rade svoj posao? Meni to zvuči kao jedna igra, i to bezobrazna, drska. To je poenta, drska igra koja kaže pustićemo da prođe vreme, vreme leči sve, vreme utiče na pamćenje“.
Govoreći o građanima Novog Sada koji su se okupili da odaju počast svojim sugrađanima, Ljubičić je rekao da rečenicu jedne majke neće zaboraviti.
„To je ona mlađa žena koja je stajala sa sinom i rekla ‘svi smo mi pod nadstrešnicom’. Znate, tu je jako mnogo toga rečeno i valjalo bi tu rečenicu zapamtiti. Neće se ovo zaboraviti, ali drugo je pitanje da li će ovo nešto promeniti. Možda će još odlomiti jedan deo te stamene monolitne vlasti ovog režima, koji jednostavno misli da je tu da ostane, a s obzirom na to koliko toga se negativno iza njega akumuliralo, jedino taj ostanak ga i drži u životu. Oni opstaju ako ostanu, jer vrlo dobro znaju šta su za sve ove godine uradili, a sakrili“, kazao je. Novi Sad se ne može zaboraviti, baš kao ni Ribnikar, dodao je. „Ovo je tragedija i za vlast i za narod. Samo to možda neki ne shvataju, a bojim se ni da neće“.
Na kraju se, kaže Ljubičić, sve ovo reši na izborima.
„Jednom će se dogoditi neki izbori koji neće uspeti da budu izmanipulisani“, zaključio je Mićko Ljubičić.
