Kada sam pročitao poruku sina Marije Vasić, Milana Čanka, na X–u: „Moja majka, Marija Vasić, u 8 jutros započela štrajk glađu, štrajk žeđu, odbija terapiju i odbija infuziju. U pritvoru na Klisi. Poručila je: „Tražim oslobođenje nezakonitog pritvora i ja ću svojim životom da protestvujem protiv toga, jer milost ne tražim, niti bih vam je dala”, posle dva meseca pritvora i optužbi koje nemaju nikakvo utemeljenje u zakonu i na osnovu nezakonito prikupljenih dokaza – shvatio sam zbog čega mi se ličnost Marije Vasić, profesorke sociologije u gimnaziji Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu, izdvaja od svih „sužnjeva” tamnice na Klisi. Istinski heroji protesta pored studenata su prosvetni radnici, i srednjoškolci. Marija Vasić, profesorka sociologije iz novosadske gimanzije Jova Jovanović Zmaj, upravo je taj ugledni pedagog, ugledne škole, iza kojih svake godine u život ulaze učenici sa vrednostima koje demonstriraju u proteklih pola godine.
Ne poznajem Mariju lično. Znam da je napisala dve knjige o novosadskoj raciji i holokaustu, učestvovala u snimanju potresnog filma o novosadskoj raciji „Novosadsko sećanje”… Pogledati bar kraj.
Ovo je deo Marijinog časa iz filma „Novosadsko sećanje”. I ovaj čas je utamničen.
Pitao sam nekoga ko je poznaje i dobio odgovor: „Bojim se da je ona mrtva ozbiljna u štrajku i da će ići do kraja”.
U Marijinom portretu u listu Danas, ističe se antifašizam, i učešće u prvim redovima protesta u poslednjim decenijama.
I poruka, citat narodnog heroja Radeta Končara, kojeg su pred streljanje 1942. godine, krvnici pitali da li traži pomilovanje: „Milost ne tražim niti bih vam je dala”, jasno definiše vrednosti, ove heroine. Marija se odlučila za štrajk glađu i žeđu, spremna da dâ život protiv nepravde, što je suština njenog angažmana. Znam, mnogi su štrajkovali glađu, ali ovo je posebno, osećam. Kada sam pitao poznatog političkog zatvorenika Mihajla Mihajlova (posle Đilasa u komunističkoj Jugoslaviji, proveo najviše u zatvorima), kako mu je uspevalo da se uvek izbori za svoja prava u zatvoru, za razliku od drugih, rekao mi je da je uvek u štrajk ulazio spreman da ide do kraja, do smrti. I da oni koji nisu na to spremni brzo budu otkriveni i tako propadaju štrajkovi.
Sve što sam čuo o Mariji, potvrđuje da je ona spremna da do kraja istraje u borbi za ideje slobode i demokratije, pravne države, za ideje antifašizma, da je to vrlo aktuelna borba danas.
I zbog toga, mislim da je ne treba nagovarati da prestane sa štrajkom, kao što vidimo u brojnim reakcijama, komentarima i na društvenim mrežama. Nije u redu. To su prepoznali i njeni đaci, koji joj poručuju: „… Gradivo iz predmeta sociologija, možda i zaboravim, ali ne i Vaš lični primer hrabrosti, borbe i istrajnosti. Sada mi ocenjujemo. Vaša ocena je 5 sa iskrenim divljenjem”.
Ona je tu odluku donela svesno, duboko privržena idejama za koje se bori. Jer, šta nam inače preostaje ako nema slobode.
U neslobodnom društvu, ona je još i zatvorena u kazamatu. Na Klisi. Pokušaj ponižavanja, uterivanja straha. Marija odgovara na način koji potpuno razara te planove i očekivanja.
I zbog toga je važno da se svi pokrenemo u protest solidarnosti sa Marijom, i drugim političkim zatvorenicima, u zatvoru ili van zatvora, u zemlji ili van zemlje. To će predstavljati mnogo veće priznanje za Marijinu žrtvu, nego apelovanje da promeni svoju važnu, etički snažnu odluku, i za političku doslednost koju praktikuje.
Branko Ćopić – Marija na prkosima
Uno, djevojko iz djetinjske bajke,
zapljuskuj, zapjeni, zašumori meni
o ponosnoj tuzi Marijine majke.
A ti, vjetre s’ gore, oglasi se jače
da čujem srca što osvetu kuju
i svake noći burnije se čuju
srca drugova s moje Klekovače.
O tebi pjevam, Marijo s’ Kamenice,
djevojko-ratniče iz bataljona,
što si pod titovku svila pletenice
i srcem krenula protivu betona.
Neću da pjevam o Mariji čobanici,
o skoku s’ kamena na kamen,
o ptici pastirici, o prvoj rumenoj u vezu žici,
ni o njenoj suzi, kad se zorom kradu
i žurno bježe ka Drvaru gradu,
Kameničani, radnici u Šipadu.
Prećutaću o ruvu djevojačkom
i kako tužno miri dunja žuta,
a dragi suđeni, još neviđeni,
često si priviđa na okrajku puta.
Sad vidim Prkose, brdo vjetrometno,
njihovo gnijezdo u našem kraju
i vidim Mariju na položaju
u njihove loge, u svitanje rano,
polje osinjacima posijano.
Triput je munja kroz noć zasijala,
triput je Marija jurišala:
Kad je na prvi bunker udarala
u sijevanju koje život briše,
selo je svoje u ognju gledala
i stada bijela kojih nema više,
čula je starca gdje iz jame zbori
i plač matere s djetetom u gori.
Kad je na drugi bunker jurišala,
ugleda mrtve staze ispod Brine
i pepelište umjesto Drvara
i zgrčene u vatri mašine;
vidje – kolona tamna i nijema
bdije nad gradom koga više nema.
A kad je na treći bunker nastupila,
smrt je šinula iz tamna gnijezda
i sokolici polomila krila –
nad Kamenicom se otkinula zvijezda.
Posljednje svitanje gledaju joj oči
i zadnja pjesma iz srca se toči:
Zapjeva o svome prvom Ilinjdanu,
kada je sveto breme ponijela,
poklonila mu mladost – k’o draganu;
kako je u zore oštre i smrznute,
novorođenče drago, Domovinu;
stezala na grudi netaknute
i često joj pjevala Partizanku,
čeličnu i rosnu uspavanku.
Marija, zvjezdom obasjana mati,
dok nad njom smrtna zgušnjava se tama –
osmjehom posljednjim ratnike prati:
odniješe joj dijete na rukama!
U krvi rođeno, u srcu nošeno
i kroz trista vatara pronešeno.
Ide brigada, nosi Domovinu
i dijete raste – čarobna bajka!
Nad njime nevidljivo Marija bdije
i diše toplinom – djevojka i majka.
Tekst: Veran Matić (Izvor: javniservis.net)
