Made in Serbia

Pred našim očima se odvija slom postojećeg društvenog sistema.

Kolaps uvreženog načina funkcionisanja.

Neizdrživa kriza nametnute svakodnevice. Slom globalnog poretka na mikro planu.

Pored nezasitog reklamiranja individualnosti i zadovoljavanja ličnih potreba i nagona, pored mas-medijskog nametanja ličnog doživljaja i ličnog interesa, pored snažnog JA i još moćnijeg ON – na suprotnom kraju stvarnosti, pojavilo se zajedništvo. Onako bezazleno. Zaboravljeno i potisnuto, zatvoreno u arhivi polupismenih moćnika. I niko to nije očekivao. Zajedništvo se pojavilo u svom plemenitom obliku. Mirno, tiho, nenametljivo. Pojavilo se Zajedništvo kao podsećanje da smo nekad bili ljudi. Kao osećanje solidarnosti i pažnje. Kao odluka da zajedno iskreno treba da menjamo vrednosti.

Pojavilo se i postalo sveprisutno. Masovno.

Negde iza agresije, bahatosti i silovanja zdravog razuma, izvirio je stav – izvirilo je jedno pitanje: A odgovornost?

Odgovornost je za sobom povukla i pitanje znanja, pa pitanje rada, poštenja, istine… Čega sve ne.

Od 90-tih u Srbiji se menja sistem. Menja se onaj sistem koji je 1945. promenio sistem iz 1918., a on je promenio sistem iz 1903., koji je promenio sistem iz 1878. i tako dalje i tako unazad do ko zna gde i ko zna kad. Tragajući za “najboljim rešenjima”, uzvikujući parole u kojima se zaklinjalo na jednakost, ravnopravnost, veći standard ili bolji život, jurilo se u bolje sutra. Te parole su bivale usmerene i upućene onim drugima. Ljudima koji žive pored nas. Onima koji treba da nam daju glas i poverenje na nekoliko godina ili decenija da pokažemo kako se vlada.

Da bi pokazali šta znamo, treba samo da dobijemo jedan glas više od onog drugog. Jer tako postajemo i bolji i vredniji od ostalih. Tako sebe postavljamo na poziciju odakle možemo da delimo svoju pravdu i da pokažemo koliko smo važni. Bitni. Bitniji od drugih, jer mi smo pobedili. Nije važno kako. U to se ne gleda. Kao što se poklonu u zube ne gleda.

Potpuno je nebitno da li se laže, podmićuje, ucenjuje, vređa, ponižava, sakati, gazi preko mrtvih i živih – bitan je samo taj jedan cilj! Taj vrh brega ljudske samoživosti. Prvi, jedini, najjači. To je tako radio i Garašanin, i Pašić, i Stojadinović i Tito i Milošević i ovaj sad. I svi su oni jednom bili opozicija. I obećavali da će biti drugačije. I danas je opozicija na putu starih formi. Formi koje guše život. Suviše su teskobne i zastarele. Suviše su loše te navike. Postale su neprimerene. Balast i teret životnim snovima. Okov na nogama. Problem svim proklamovanim vrednostima.

Kada se pogleda unazad, svi su obećavali da će se živeti bolje.

Tehnološki i tehnički je bilo bolje, ali oni za to nisu zaslužni. Niti su izmislili automobil, ni elektriku, ni veš mašinu, ni bolnice, ni puteve. Taj točak svetske i srpske politike se uvek vrteo oko puste želje da se vlada nad drugima, da se ne dozvoli drugima da budu ispred. “Ako kanite pobijediti, ne smijete izgubiti.”

I oni koji su se zaklinjali u solidarnost i pravednu raspodelu dobara i kapitala, to su radili tek onda, ako to ne ugrožava njihove lične interese. Licemerni. Ljudi koji su bili vladaoci od usta nisu odvajali.

Nema mnogo Vasa Pelagića i Dimitrija Tucovića. Oni ne mogu dobiti taj jedan glas više, jer svojim postojanjem ne mogu predstavljati lične interese onih koji žele da se obogate, udome i obezbede. Vasa i Dimitrije predstavljaju vrednosti i načela, a kažu siti i bogati, da se od principa ne živi. Siti valjda najbolje znaju… A oni vole da kontrolišu. Pa i svačiji život.

I umesto da se političari bave stvaranjem, izgradnjom i zaštitom institucija, negovanjem vrednosti, poštenja i odgovornosti, da čuvaju sistem opšteg dobra – nikako da se dođe do tog nivoa svesti. Nekako se sve vrti oko ličnih interesa ili interesa onih koji su im obezbedili glas više. Interesi raznih grupacija, država, kapitala. Tehnika vladanja protiv poštenog života.

Politika jeste plemenita veština. Veština nad veštinama. Vrlina nad vrlinama.

Samo šteta što je nema.

Preplavljeni smo najjeftinijim politikanstvom. Ugušismo se.

Kultni saveti “mudrih političara” prožimaju sve režime i stvaraju politikante:

“Treba imati stomak. Što se baviš politikom, ako nisi spreman na laži i prevare? Kako da ti kažem – na sve moraš biti spreman i sve moraš primeniti. Kako drugačije misliš da pobediš? Istinom? Ko voli istinu?”

Sa druge strane, na osnovu onoga što se govori, svako ko se bavi “politikom”, sebe predstavlja kao simbol vrlina i zagovornika istine. Svako za sebe kaže da mu poštenja i pameti ne nedostaje. Ni znanja. Ni časti. Ni pravednosti. Mrava zgazili nisu…niti će.

I onda se u svetu autoritarne srpske kultorologije i pod spin diktatorom izrodi potpuno nov pokret. Nov način razmišljanja i zaboravljeni osećaj plemenitog zajedništva.

Pogledajte kako se samo neuspešno brane “naši vlastodršci”. Drže se čvrsto za svoje funkcije, jer u životu nemaju ništa drugo. Navikli da žive u srednjem veku, ne mogu da pojme iskrenost i odgovornost. Kako je to grozno kada se čovek plaši života oko sebe. Nikad sebe spoznali nisu, a kamoli šta drugo.

Nesrećni ljudi nam nikada sreću doneti neće.

I zato su poruke studentskog protesta, koje su došle u svaku kuću u Srbiji, donele talas promena. Talas drugačije svesti.

Nije bitno KO, već je bitno ŠTA!

Nije bitno KO, već je bitno KAKO!

Nije bitno KO, već je bitno ZAŠTO!

Talas studentskog pokreta ukazuje na duboko kompromitovane mehanizme vladanja i traži implementaciju etičkih vrednosti. Zahteva se primena vrlina i znanja. Sloboda za sve. Za ljude, za misli, za reči, za rad, za umetnost, za svakog čoveka ponaosob!

U sistemu ljudske svakodnevice zahteva se mesto za dostojanstvo i poštenje. Za pravdu. Zajedništvo dobrote kao otadžbina.

Duboko verujem (možda sam usamljen u tom stavu) – ljudskoj civilizaciji je potreban moralni i emotivni preporod. Ovo što rade srpski studenti poslednjih meseci je upravo to. Na globalnom nivou. Javno praktikovanje morala i zdravih emocija.

Made in Serbia.

Miodrag Gavrilović