Ustani Srbijo 
Vučićev režim je nedavno proterao iz Srbije jednog marginalnog crnogorskog reditelja, poznatog tek po šovinističkim, antisrpskim pisanim i usmenim splačinama. One svojom primitivnom mržnjom, iako polupismene i tupave, privlače pažnju. Bizarnost za plebs neretko ima čudan magnetizam. Pod uslovom da je antisrpska, ona postiže isti efekat i među pripadnicima ovdašnje pismene anti-Srbije (pogrešno zvane „Druga Srbija“).
Pomenuti a još neimenovani duhovni sledbenik Sekule Drljevića, koji svoju mračnu ideologiju – gle paradoksa – krije iza neistinitog antifašizma, zove se Danilo Marunović. Mnogi naši opoziciono nastrojeni građani skočili su da ga brane, ne shvatajući o čemu se suštinski radi, zato što mu je, navodno zbog malignog odnosa prema našoj zemlji i narodu, oficijelni Beograd uskratio boravak u Srbiji.
Prosudite i sami iz njegovih reči da li je on uistinu zalužio takav tretman: „srpsko osjećanje patriotizma izrastalo je u monstruozni neofašistički imperijalizam“; „Srbija je protagonista i uzrok svih konflikata“; tzv. „velikosrpski neofašizam“ je jedna od „najopasnijih manifestacija fašizma u modernim evropskim društvima“.
Svaka normalna vlast bi blagovremeno reagovala i uskratila boravak takvom trovaču na svojoj teritoriji. Međutim, Vučićev režim je dugo imao blagonaklon odnos prema njemu, iako takvi stavovi „cenjenog“ autora nisu ništa novo. Čak je, primera radi, i jedna predstava koju je režirao stavljena na repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu, koje zvanična Srbija i te kako kontroliše pošto se radi o instituciji od prvorazrednog nacionalnog značaja.
Znači nije problem kada, recimo, crnogorske neoustaše besramno gade sve srpsko kako u istorijski našoj (naravno ne tzv. srbijanskoj nego srpskoj) Crnoj Gori, tako i u Srbiji. Štaviše, poželjno je i da napadaju Vučića kao pomahnitalog „velikosrbina“. To mu jako odgovara jer iza takvih ataka krije svoju kosovsku veleizdaju i generalno NATO kvislinšku politiku.
Razni iritirajući Marunovići na njega bacaju kamenje netrpeljivosti, a on dobija dodatne „argumente“ da beskrupulozno Srbima laže: „Napadaju me jer branim Srbiju i Srpstvo“. I igra se nastavlja. Lepo i antisrbima na vlasti u Beogradu i njihovim crnogorskim i drugim srbofobnim kolegama. No, mladi crnogorski režiser izgleda nije dovoljno vičan u takvim brzim te lukavim igrama. Ili je baš totalno otupeo od crnih strasti, pa nije shvatio šta sme a šta ne sme da radi.
Napao je povodom Vidovdanskog sabora u Beogradu studentsko-građansku opozicionu mrežu kao velikosrpsku. Između ostalog napisao je: „Štafetu srpskog neofašizma ima ko da pronosi dalje. Crna Gora, Zeta i Duklja ostaju ,prve sprske države’, Rusija je majka, Mladić jeste heroj, a Srebrenica nije genocid. Neofašizam opet maršira Balkanom“. E, tu se okliznuo i pao!
Formalni ili neformalni zadatak ljudi kao što je on jeste da Vučićeve oponente, štagod oni bili, hvale kao „velike Evropejce“, „zagovornike pomirenja“ (isključivo na uštrb srpskih interesa), „jugonostalgičare“, a spin diktatora Srbije žestoko „kritikuju“ kao „mega nacionalistu“. To je na liniji njegove degutantne priče da je uprkos tome što je izdao Kosovo on, jedino on, srpski patriota, a oni koji mu se opiru – iako za razliku od njega ne rade za Soroša, ne pretvaraju srpsku vojsku u NATO kontingent, nije im bio saveznik i savetnik Toni Bler, inspirator agresije na Srbiju 1999. godine – realizuju „obojenu revoluciju“.
Bedno ali propagandno razumljivo. Doduše, ne i za očito onoliko socijalno bistrog koliko je i umetnički talentovan, „prvaka“ montenegrinske režije. Iako svojim bolesnim jezikom i na izokrenut način, ipak je progovorio o realnom, pravom, patriotizmu srpskih studenata. Zato je i platio vidovdanski ceh!
Dragomir Anđelković
