Lažna dilema Vučić – Đilas

Na intelektualno-političkoj sceni u Srbiji, pa i u običnom narodu, još uvek je izuzetno prisutna i jaka teza koja uprošćeno glasi da je bolje da ostane Vučić nego da dođe Đilas. To u prevodu znači da se pristalice ove teze više plaše onoga što će doći posle Vučićevog odlaska nego onoga što žive pod njegovom vlašću. Izgovori su razni: da su žuti bili gori od naprednjaka, da će sledeća vlast otići još dalje u izdaji Kosova i Metohije i drugih srpskih nacionalnih interesa, da će nas to odvesti u potpuno pozapadnjačenje i distanciranje od Rusije, da će na vlast ponovo doći žuti lopovi…

Uvek me je fascinirala težina i ozbiljnost ove prevare presvučene u lažnu dilemu koju sam toliko puta čuo u krugovima nacionalno opredeljenih ljudi: „Ako moram da biram između Vučića i Đilasa izabraću Vučića”. Prvo, to uopšte nije tema niti je taj izbor na stolu, ali je veoma vešto smišljeno opravdanje da se bude na Vučićevoj strani. Drugo, o čemu pričamo: o sadašnjoj vlasti i da li ona treba da ostane ili o tome ko će doći posle Vučića koji mora da ode. To su dve različite stvari. Vlast koja je već izdala Kosovo i Metohiju i opljačkala Srbiju ne sme da ostane ni pod kakvim izgovorom. A ko da dođe posle i te kako treba da razgovaramo.

Ako izuzmemo one koji po službenoj dužnosti proturaju ove teze jer su na platnom spisku i rade u interesu vlasti, onda je za svakoga ko koristi svoj mozak više nego jasno da se izgubila granica između žutih i naprednjaka, da su žuti preplavili naprednjačke redove, da su žuti bili mali lopovi za naprednjačke kumove, da je SNS došla na vlast uz pomoć zapadnih mentora, da je Vučić prihvatio ono što Tadić nije, da su se upravo Vučićevci pod plaštom patriotske retorike odrekli svih elemenata srpske državnosti na Kosovu i Metohiji, da nema goreg pozapadnjačenja od pink kulture kojom su nas zatrovali, da su naprednjaci rusofili koliko su i patriote odnosno da za njih postoji samo jedna ideologija u koju veruju – lični interes i bogaćenje preko nameštenih tendera u poslovima sa državom. Mi živimo vladavinu kupljenih diploma, bahatosti i nestručnosti u vremenu moralne i kulturološke erozije nakon koje će opšti koeficijent inteligencije ovog naroda biti znatno manji, a institucionalna i ekonomska supstanca države razorene.

Sve ovo vide i dobro znaju svi oni koji nisu vezani za naprednjački interesni kartel. Ali, ipak u njima i dalje rovari crv sumnje šta će biti posle Vučićevog pada jer uvek može da bude gore, što je tačno i što nas je istorija naučila, pa imaju zadršku prema opozicionim aktivnostima bilo ranije među stranačkom opozicijom ili danas u studentskom pokretu. Ovo je nešto što mogu da razumem kao skepsu jer smo se nagledali raznih političkih prevara u ove tri i po decenije obnovljenog višestranačja u Srbiji. Međutim ovo je jedna pasivna pozicija, bez ikakvog predloga rešenja, ugodna za nekoga ko ne želi da prlja ruke a uvek želi da bude u pravu, ko će sa distance sve kritikovati i biti pametan, ko nikada neće pogrešiti jer ništa neće ni pokušati, što u praksi znači ostanak Vučića na vlasti u strahu da će možda posle njegovog pada biti gore.

Tu dolazimo do suštine: za Vučićevu vlast znamo da je izdajnička i lopovska, i da mora da ode. To bi trebalo da je stav svakog iskrenog opozicionara i patriote, bez dvoumljenja i izgovora. Ako smo to rešili možemo da pređemo na sledeće pitanje, a to je šta posle Vučića i kako da se obezbedimo da ne bude gore.

Prvi kontraargument protiv „Vučić-Đilas ili-ili” lažne dileme jeste da sva ujedinjena prozapadna opozicija u Srbiji ne može da osvoji ni 20% glasova, što znači da ne može samostalno da vlada i da nema načina da sprovede svoje ideje, čak i kad bi one bile priznanje lažne države Kosovo, uvođenje sankcija Rusiji i prihvatanje lažnih optužbi za genocid u Srebrenici, što svakako nije jedinstveni program ove grupacije već i među njima ima različitih stavova. Oni ne mogu da formiraju vladajuću većinu bez nacionalno opredeljenih opozicionih stranaka, što znači da njihovi stavovi čak i da jesu antisrpski ne mogu da imaju većinu. Drugo, čak i kad bi se u redovima nacionalista i suverenista našli izdajnici koji bi zarad vlasti prihvatili antisrpsku politiku, to ne bi moglo dugo da traje i takva vlast bi bila brzo srušena. Treće, i Vučiću je bila potrebna decenija da zavede apsolutnu vlast i niko posle njega neće moći ni približno lako i brzo da zavede sličnu diktaturu. Četvrto, valjda se svi zajedno borimo da se Vučićevo vreme vlasti više nikada ne ponovi, nego da funkcioniše parlamentarna demokratija, da se čuju i polemišu različiti stavovi, da se na kraju narod pita i odlučuje, a ako se za to izborimo većina građana Srbije svakako nije na strani izdaje Kosova i Metohije, uvođenja sankcija Rusiji ili kačenja etikete genocidnosti oko vrata sopstvenog naroda.

Dakle, interes nas srpskih nacionalista je upravo ono za šta se studentski pokret bori: oslobođenje državnih institucija, povratak vladavini naroda i pravde, slobodni mediji i pošteni izbori, jer ono za šta se mi idejno zalažemo podržava većina naroda u Srbiji. Iako prozapadna opozicija ima bolje pozicije u zapadnim ambasadama, medijima i finansijskim i drugim centrima moći, ne može doći do apsolutne vlasti u Srbiji, sem na NATO tenkovima. A i tome ćemo se suprotstaviti kao što smo svakom osvajaču u našoj istoriji. Treba samo da budemo budni i aktivni u zastupanju našeg hrišćanskog i suverenističkog pogleda na svet, i da se za njega neprestano borimo. Što on bude jači u narodu i na izborima to ćemo se više pitati i odlučivati, i na taj način pokvariti svaki plan da posle Vučića ostane sve isto ili bude još gore… Ali, za sve to treba raditi, organizovati se, ginuti na terenu, što je već previše za prosečnog srpskog patriotu-komfornistu koji će na kraju pre da se opredeli za mirovanje i moralisanje u zavetrini ili sitnu Vučićevu sinekuru uz izgovor da je bolje da ostane Vučić nego da dođe Đilas. Što bi rekao Miloš Crnjanski u kultnom tekstu „Do tog mora doći”, objavljenom u časopisu „Ideje” pre tačno 90 godina: „Nek budem danas jedini ali sam uveren da će nas skoro biti milijonima koji će reći: sve je to lepo i krasno, i čast svakome, ali ostavimo se nebuloza”.

Boško Obradović, privatni preduzetnik i predsednik Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri