Od 1945. godine politička desnica u Srbiji je zabranjena tema. Njeni vodeći intelektualni i politički predstavnici streljani su od strane nove komunističke vlasti ili u boljem slučaju završili su na robiji ili u emigraciji. Desna politička misao u Srba praktično je ukinuta i napravljen je ogroman diskontinuitet sve do 1990. godine. U vodećim medijima i danas ćete lako naići na izjednačavanje desnice sa fašizmom bez ikakvih osnova, iako je desnica potpuno normalna politička pojava u svim demokratskim državama. Sa druge strane, nikada nećete čuti poređenje levice sa nacizmom (Hitlerovom nacionalsocijalističkom radničkom partijom). Levica je zaštićeno ideološko čedo neoliberalizma, dok je za desnicu predviđen „sanitarni kordon” u čitavoj Evropi. Desnici se već godina svim dozvoljenim i nedozvoljenim metodama blokira pristup vlasti u Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Rumuniji…
U Srbiji se, pak, suočavamo sa jednim drugačijim fenomenom – lažne desnice proizvedene u službi državne bezbednosti. Sve je počelo još 1990. godine kada je pao komunizam i krenula obnova višestranačja u Srbiji. Komunizam jeste pao, ali su se bivši komunisti preobukli u razne stranačke odore sa jasnim zadacima da pokriju sve strane političkog terena. Ovo se posebno odnosilo na „desnicu” gde su projektovani lažni lideri i napravljene kontrolisane stranke poput SPO i SRS. Vuk Drašković i Vojislav Šešelj dizajnirani su u kuhinjama Službe kako bi prisvojili probuđenu nacionalnu energiju i kanalisali je u potrebnom pravcu. Pritom su za dugi niz godina zatrovali i kompromitovali svaku istinsku nacionalnu ideju i sprečili pojavu autentične srpske desnice. Potpuno isti model kontrole desnice od strane Službe na delu je i danas.
U većini savremenih evropskih država je uobičajeno da vodeća stranka desnice ima između 20 i 40% glasova, bez obzira da li je u vlasti (Mađarska, Italija) ili opoziciji, sem u Srbiji. U Srbiji desna politička opcija jedva dobaci i do 5%, a dvocifreni rezultat je nemoguća misija. Zašto je to tako?
Najlakše je reći da je vladajuća Srpska napredna stranka desnica i da je ona pojela odnosno zablokirala čitav desni politički potencijal. Međutim, SNS nema nikakve veze sa desnicom sem u nekim segmentima propagande u kojima glumi patriotizam. U pitanju je stranka bez ikakve ideologije, koja umesto programa neguje isključivo politički marketing i populizam baziran na istraživanju javnog mnjenja. Ono što je tačno jeste da među biračima SNS-a ima desnih birača koji još uvek veruju u patriotsku propagandu stranke na vlasti. Ali, upravo tu se nalazi i Ahilova peta SNS-a – dominantna vladajuća stranka može biti pobeđena samo sa desne strane, nikako sa leve. SNS medijski neguje levicu, posebno onu prozapadno-antisrpskog tipa jer jedino u tom ogledalu izdajnici nacionalnih interesa iz SNS mogu da glume patriote.
Zato je fokus svih režimskih medija i bezbednosnih službi na neutralizaciji desne političke opcije kako ne bi bio ugrožen rejting SNS-a. U tom pravcu je proizvedeno više lažnih desnih lidera, stranaka, udruženja i klubova, bez ikakve ozbiljne ideologije i podrške, ali sa medijskom pažnjom koja se sa BIA merom pali i gasi kako bi rasla i zasmetala tačno onoliko koliko treba u određenom trenutku. Svaki pokušaj pojave autentične srpske desnice ili ukrupnjavanja više desnih opcija u jedan zajednički opozicioni front – ugušeni su u startu. Na tom zadatku posebno su angažovani Miloš Jovanović i Branimir Nestorović, dok je nepotrebno trošiti reči na stare i nove desne karikature poput Šešelja ili Miše Vacića.
Primera radi, prosečan patriotski i desni birač nije ni primetio, a kamo li da je zamerio Milošu Jovanoviću dobijanje mača od Miloša Vučevića ili to što godinama kao šef poslaničke grupe NDSS uglavnom ne prisustvuje skupštinskim zasedanjima, ili dr Branimiru Nestoroviću da se za dve godine poslaničkog mandata nikada nije javio za reč za skupštinskom govornicom, ali je zato odbio da sruši naprednjačku vlast u Beogradu kada je opozicija imala priliku za to. Obojica u svojim biografijama nemaju organizaciju protesta protiv aktuelne Vučićeve vlasti, iako se vode kao opozicija. Teško da za 13 godina ove izdajničke i lopovske vlasti nije bilo razloga za protest. Teško da tako može da izgleda opozicioni lider, ali se ovakvo ponašanje odlično uklapa u strategiju popunjavanja političkog prostora koji se na taj način drži pod kontrolom službe državne bezbednosti.
Pomoću ovakvih lažnih fortifikacija vlast sprečava da se na tom delu političkog spektra pojavi neko autentičan ko nije pod njenom kontrolom. Iako su većina aktivista i birača i NDSS i Nestorovićeve grupe građana desno orijentisani i protiv aktuelne vlasti – njihov glas na izborima ostaće zablokiran od strane lidera koji su tu da ne bi radili ništa. S obzirom da će Studentska izborna lista ozbiljno ugroziti i smanjiti rejtinge svih drugih političkih opcija može se očekivati predizborna saradnja Jovanovića i Nestorovića kako obojica ne bi ostali ispod izbornog cenzusa, odnosno kako bi preživeli studentski cunami i zadržali ulogu lažne fortifikacije.
Glavni zadatak svih pomenutih i mnogih koji će se tek pojaviti sa istim BIA zadatkom na desnici na vanrednim izborima koji moraju doći biće napad na Studentsku izbornu listu i pokušaj smanjivanja njenog izbornog rezultata. Po tome ćete ih prepoznati što će svi tvrditi da iza Studentske izborne liste stoji Zapad i da zato ne treba glasati za nju. To u prevodu znači da treba glasati za njih koji ili ništa ne rade na smeni aktuelne vlasti ili direktno rade za opstanak aktuelne vlasti kao lažna opozicija i lažna desnica.
U ovom trenutku Srpski pokret Dveri je jedina politička opcija na desnom spektru koja je spremna da podrži Studentsku izbornu listu a da ne traži ništa za sebe. Razlog je upravo u tome što se jedino na taj način mogu razbiti ujedinjeni monopoli koji vladaju Srbijom od 1945. godine i ne dozvoljavaju da se bilo ko nov pojavi ko nije pod kontrolom. Takođe, tek sa smenom aktuelne vlasti i nestankom lažnih fortifikacija može početi normalna demokratska utakmica u kojoj će svi akteri slobodno nastupiti sa svojim programima, a onda će i autentična desnica dobiti pravu šansu i u Srbiji kao što je danas ima širom Evrope i sveta.
Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri
