Dobar i lud su braća;
„Braća Karamazovi“… pre početka romana autor nam citira Hristove reči iz Jevađelja gromkoga Jovana Bogoslova (12:24):
“Zaista, zaista vam kažem: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi;”
O, kakvo je Jovan ogledalo ispisao, gromoglasno, sjajno, kao Nebo grom. O savršenstvo njegove vanvremenske površine se raskrinka odraz svakog zemaljskog zakona kao tričavo izrodstvo labave ljudske logike: To ogledalo prozorljivo razotkriva da materijalnoljubni despoti ne krote epohu, već iznova ono krdo koje u njoj egzistira. Njegov odbljesak raskrinkava krijumčarenu volju za moć, pohlepu skrivenu u svakom pozitivnom pravu.
Ovo ogledalo suočava bitak i poredak; Zemaljski racio sa poretkom neba koji se emanira činom vere.
Racio koliko god koristan isto toliko može bit i koban, jer može da potre ono suštinsko što čoveka čini drugačijim od ostalog življa na Zemlji, ta čovekova komponenta, iskonska i pokretačka ipak je iracionalna i racionalnom nedokučiva. Racio ne seže dalje od materijalnog, naprotiv njegovi koreni su u tom supstratu. Danas smo suočeni sa najgorim belosvetskim materijalizmom kojim prete i razaraju Srbiju. Iznutra i spolja načeti suverenitet, otuđenje vlasti od Naroda, ekocid, pljačke, kriza ustavnosti i zakonitosti, sve pod čeličnim velom medijske sedacije. Sam otpor i borba protiv je neupitna, ali kako, to je sad prvo pitanje koje ozbiljno jede preostalo vreme, vreme koje kobno broji sitno. Boreći se na materijalnoj osnovi uporno racionalnim nazorima u tom jednom racionalnom nizu dolazićemo samo do naredne tačke, koja nas sve manje deli od propasti.
Ali kojih to nas i ko smo to mi danas u Srbiji? Kralj Petar nas je u sociološkom smislu možda najbolje odredio u jednom gromovitom govoru: ,,Sve što srpski misli i oseća…”. Možda je i ovo taj iracionalni početak, zdrav temelj, barem nas suočenih sa tim ultimativnim zlom koje nas i dok većamo satire. Racionalno posmatrano smo uveliko pred porazom, jer statistički pokazatelji kao što su emigracije, smanjenje populacije, gubitak građanskih sloboda, stanje u obrazovanju, pravosuđu i zdravstvu, posvađan i podeljen narod… sve to dok opozicionari kalkulišu, dok pojedini materijalistički mešetari skriveni u satiranoj gomili pa i oni kibiceri iz prikrajka izvan nje, ne ugledaju put svog racionalnog interesa ka budućim trončićima, sve nas to vodi jednoj žrtvi mladosti i pameti, jedne naše budućnosti koja je izašla na zadnji preostali front, na ulice; Racionalno posmatrano: stanje kakvo je vodi ka porazu poslednje nade.
Suočeni smo sa istim sa čim je bio suočen i Car Lazar i Kralj Petar i mnogi drugi. Svetijeg rata od života nema jer odveka traje i svako se živ u njemu obre, on je najveći jer podrazumeva ultimativnu žrtvu. Taktiku svetog rata koju je u svom životu primenio (svetac) Car Lazar Hrebeljanović na Kosovu polju racio vojne doktrine naziva ,,klin”. Međutim njegova taktika je suštinsku nešto sasvim drugo, što je kasnije nazvano kao skok vere ili “leap of faith”. On je kao i Mojisije sledeći volju svevišnju, pošao da premosti puku racionalnu egzistenciju, neprolaznom duhovnom sferom, koja ne može biti potpuno objašnjena ili racionalizovana. Lazar se prepušta višem, nazoru Nebeskog poretka. Mojsije sa svojim narodom 40 godina živi u pustinji verujući Nebeskom. Lazar na Kosovu sa vojskom juri u smrt;
Ni danas u Srbiji ne možemo da branimo racio, racio je izgubljen, danas branimo svoju suštinu, baš kao Lazar i kao Petar. Da nisu uspeli ne bi nas bilo.
Dokle će se preostalo racionalno stanovništvo, statistički, držati po strani, dok nas bašibozuci režima, pod balaklavama i fantomkama otuđeni od sebe, od Boga i nas njihovih zemljaka, prebijaju po ulicama? Bezdušno satiru zeleno klasje roda svog u satanskom piru samouništenja. Vremena ponestaje, a loše racionališu suzrdžani koji drže da ih, ubrzo iza naše, ne čeka i njihova propast. Možemo li verom upreti, da sve što srpski misli i oseća potvrdi od Boga dato pravo na dostojanstven život, pa makar i po onu zaboravljenu staru cenu slobode, cenu koju predstavlja sama smrti? Pred nama je danas taj korak vere, koji su Bogu verni već prelazili:
“Zaista, zaista vam kažem: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, ono jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi;”
(Srbija danas, 9.9.2025. godine, u borbi dobra i zla)
Ivan Tatić, advokat
