Žan i Mišel poreklom iz sela oko Loare, nisu ni slutili da će biti jedni od onih koji će udariti temelje malog srpskog grada u Timočkoj krajini. Poznati srpski industrijalac i preduzetnik Đorđe Vajfert, 1903. godine pozvao je francuske kompanije i rudare da otvore rudnik bakra u jednom malom naselju koje se zvalo Bor. Ubrzo je to naselje postalo veoma poznato, veliko i razvijeno. Od nekoliko stotina kuća, za jedan vek, Bor postaje ozbiljno industrijsko sedište sa skoro 40 hiljada stanovnika. Od njega je živelo i Užice sa svojom valjaonicom bakra u Sevojnu, ali i mnoge svetske kompanije koje su cenile kvalitet rude bakra iz Bora. Žan i Mišel su svojim dolaskom doneli i francuske ideje slobode, zajedništva i ravnopravnosti. 

Tačno 122 godine kasnije srpski studenti donose odluku da iz Bora krenu ka Nišu kroz istočnu Srbiju, noseći sobom ideje pravde, istine i slobode.

Srpska javnost je mislila da su interesovanje, želja i nada utihnule i da studentski bunt i studentska vizija nemaju dovoljno snage i energije da traju ovoliko dugo. Ali zapravo, posle Novoga Sada, Novog Pazara, Užica, Čačka, Kragujevca i Niša, jedna vedra, jedinstvena i odgovorna mladost nije htela ni želela da zaboravi svoje kolege u Boru, Zaječaru, Knjaževcu, Svrljigu i naravno Nišu. Preko petstotina studenata u ponedeljak 24-og februara zanoćilo je kod divnih domaćina u Boru.

Odvezao sam tog ponedeljka nekoliko studenata do Bora. U toku dana bili su na svojim fakultetima na plenumima, kasnije spakovali svoju opremu i rančeve i sa jednom neobjašnjivom i lepom energijom krenuli su na put.

  • Kako mislite da će se završiti ova vaša, tj. naša borba? – Pitam ih iz najozbiljnije znatiželje.
  • Ne znam šta će tačno da se dogodi, ne znam kako da će se završi ovaj naš protest, ali znam da su ovoj zemlji potrebne promene, da je ljudima potrebna pažnja i da pravda mora da postoji za sve – odgovorila mi je mlada koleginica sa Pravnog.
  • Ono što ja znam jeste osećanje da radimo uzvišenu, neophodnu i veliku stvar – dodaje kolega sa FON-a.

Pitam ih malo provokativno: 

– Teško ćete sačuvati ovu godinu i mnogi misle da ste već izgubili vreme. 

Odmah mi odgovara mladi pravnik: – ne, ne gubimo ništa, naprotiv, svakim danom shvatamo koliko je važno biti čovek sa svojim integritetom, stavom, svojim mišljenjem, upoznajemo jedni druge na način kako nikad u životu ne bi. Ovo je životna škola. Škola života o tome kako biti čovek, kako poštovati znanje, rad, trud, kako poštovati druge, kako dati sve od sebe da pomogneš, da pružiš ruku, da razumeš, da shvatiš da od svakoga od nas zavisi. Da zavisi od tvog glasa, od tvoje odluke, od tvoje rešenosti, da se boriš za ciljeve koji nisu samo tvoji, da stvaraš nešto što nikada ne bi mogao sam, da shvatiš šta je sloboda kada je nemaju tvoji prijatelji, da shvatiš šta je solidarnost koje nema, ali koja dođe od ljudi koje ne poznaješ. Zaboravili smo da se ljudi ne moraju prepoznavati i voleti po imenima, svom bogastvu, svom statusu, svojoj religiji, svojoj naciji već po očima i onim što su nakupili u njima. Kada kažu da su sve oči uprte u nas mi znamo da su to oči ljudi koji su verovali i koji veruju u ovo što mi danas radimo.

– Jeste, niko nije očekivao ovakvu količinu emocija i energije, negde je to tinjalo u nama, u ljudima, između nas. Moram reći da sam se pitala prošle godine u ovo vreme u kakvoj ću zemlji postati advokat ili sudija ili tužilac? Da li ću morati da prodajem svoje znanje, svoja uverenja i svoje vaspitanje nekim drugim ljudima koji već više od decenije uništavaju sve što je meni važno. A važno mi je, stalo mi je da živim od svog znanja, da živim od svog rada, da mogu slobodno da govorim, da radim, da stvaram, da ne moram da strepim da će mi neka „sila“ zabraniti da živim svoj život. Da Vas pitam, kakav je to život kada nemate svojih snova? Kakav je to život u kome ne verujete ni u šta? Kakav je to život kada vam drugi određuju koliko vredi vaš dan, koji vam određuju dnevnicu, a da nikada nisu pitali – kako ste, da li sve u redu? koje knjige ste pročitali, sa kim ste radili? Da li je diploma sredstvo za trgovinu ili je diploma dokaz nečijeg znanja? 

– Ne znam, mlade kolege, šta da vam kažem. Vi ste prevazišli sve ono što smo kao starija generacija ili možda vaši roditelji od vas očekivali. Danas radite više nego što je iko mogao i da zamisli da od vas traži. Spajate ono što se ne vidi, spajate davno polomljeno, davno zaboravljeno, spajate ljude, spajate puteve, spajate naselja. Lečite čitav jedan narod, vidate njegove rane koje su duboke. Zaceljujete ožiljke, pravite mostove, ponovo učite ovu naciju da se smeje, da veruje u ljude, da se raduje suzama koje kotrljaju niz lice od sreće koju donosite, a ni sami nismo svesni da smo svedoci, savremenici nečega što svet nikada video nije. Vaskrsli u Orašcu i Takovu, vaskrsli na Krfu i Vidu, vaskrsli u Šumaricama, Sajmištu i Jadovnu, možda kada vas pitaju  – ko vas organizuje? – a vi recite da su to preci koji nisu stigli da upišu Visoke škole, a vi recite da su to sve one zaboravljene duše koje su trpeljivo čekale da zlo bude pobeđeno. Jer, nije ovo samo zalaganje za odgovornost zbog korupcije i kriminala, ovi vaši dani su prilog za državu i društvo u kome žive srećni ljudi. I zato ljudi plaču kada vas vide, jer vide svoju plemenitu lozu koja je odlučila da kaže zbogom nesrećama.

Miodrag Gavrilović

Pričali smo još o tome ko je imao prilike da uporedi doček u Staroj Pazovi ili doček u Mladenovcu, doček u Sremskim Karlovcima ili Čumiću, da li su bolje pamučne ili sintetičke majice, da li su bolje patike ili cipele za planinarenje, da li poneti kabanicu ili jaknu za kišu, kako je kada jedan drugom posipaju vodu za umivanje, pozajmljuju pastu za zube, peškir, čarape, kapu. Pričali smo o tome da li je lakše ići uzbrdo ili nizbrdo, da li je isto ići po asfaltu ili po travi, da li treba jesti rano ujutru ili tek oko 12? Da li je bolje vino sa Oplenca ili iz Negotina. Ono što je bilo zajedničko za ove mlade ljude to je jedan divan osećaj rodoljublja i izrečene misli da je Srbija prelepa zemlja u kojoj žive divni, ali zaboravljeni ljudi. Kroz istočnu Srbiju studentska kolona proći će između planine Rtanj i Lazarevog kanjona, i kao i u životu, ova studentska borba i zalaganje oduzima dah kao vrh Rtnja ili strane Lazarevog kanjona. 

Verujem da će studenti pobediti, verujem da će promeniti stvarnost. Znam da će tako biti. Zbog toga 1.-og marta svako ko želi da bude deo ovog narodnog buđenja treba da bude u Nišu. Studenti će od Bora do Niša doći za 4 dana: preko Zaječara, Knjaževca i Svrljiga, da nas povežu i da nas uzdignu. 

Ova se deca bore za sve nas, bez obzira da li smo krivi ili ne. A krivi smo.

Miodrag Gavrilović