Ova nepobitna činjenica o poskupljenju krompira me vraća dvadeset godina u prošlost, na dan moje svadbe.
Tog jutra sam stavila cvet krompira u kosu, obukla veš od mrežastog džaka za krompir (kako tradicija nalaže) i čekala svatove.
Namučili su se gađajući iz puške mali krompir na vrh duge pritke, dever me “otkupio” za tonu semenskog krompira i krenuli smo na venčanje udobno zavaljeni na džakove pune belog, nevestinskog krompira.
Ispred crkve mali Romi viču:
“Kume, daj koji krompirić!”
Kum nevešt, to mu prvo kumstvo, nije usitnio krompire, već krene da baca one težine od dvesta grama do pola kilograma!
Pogodi starog svata u glavu, sačekali smo sa venčanjem dok se nije vratio iz urgentnog.
Jeste da je strinu zvao deda i divio se njenim zulufima, ali videlo se da mu je dobro.
Posle venčanja bacila sam bidermajer od divnog, roze proklijalog krompira i sa veselim svatovima krenula u restoran.
Svi još pričaju o divnim ukrasima od krompira u sali i o meniju na kome bi nam pozavidele i daleko bogatije porodice iz daleko bogatijih zemalja.
Za predjelo je poslužen restovan krompir uz salatu od krompira.
Zatim prava kafanska krompir čorba.
Svi su jedva čekali svadbarski krompir iz zemljanog lonca, pečeni krompir koji je poslužen posle toga nisu mogli da pojedu.
Torta od slatkog krompira ukrašena cvetovima krompira je bila pravo remek delo!
Da ne zaboravim, udala sam se u vreme “žutih”, znači besparice i ekonomske katastrofe, pa smo od mnogih gostiju na poklon dobili džakove smežuranog krompira.
I pored svega bila je to lepa svadba.
Pevačici su nedra bila puna uvoznog krompira, čašćavali su je toliko da je celu jesen provela u banji lečeći povređene vratne pršljenove.
Suprug i ja smo dobili dovoljno krompira da pokrijemo troškove svadbe i da odemo na medeni mesec u Crnu Goru.
Već tad sam znala da će da se odvoje od Srbije.
Tražili su da krompir konvertujemo u krtolu.
Aleksandra Ćurčić
