Kukam čim otvorim oči.
Zapravo, zakukam još pre nego ih otvorim što moram da ih otvorim.
Kukam na oblačno jutro.
Kukam i na vedro, jednako.
Kukam što ringla slabo radi.
Kukam na vruću kafu.
Kukam kad se ohladi.
Kukam dok se tuširam.
Kukam što sam se tuširao-hladno mi je.
Kukam na golubove – čemu se toliko vesele krilate dangube?
Kukam i na vrane i na vrapce.
Kukam na vruć hleb zorom u radnji.
Kukam kad je bajat.
Kukam što kasirka nije ljubazna meni namrštenom.
Kukam što sam namršten, a prezirem osmeh.
Kukam komšiji što je raspoložen od sabajle.
Budala, ne kuka, al polako, dug je dan…
Kukam na stanici što nema tramvaja.
Kukam što je došao a još nisam ni pola cigarete privršio.
Kukam što je vruće u tramvaju.
Kukam što neko otvara prozor.
Kukam što žena ispred mene lepo miriše.
Kukam na ove što smrde.
Kukam što kasnim.
Kukam što sam već stigao.
Kukam na Boga što se malo ne osvrne i na mene.
Kukam što se osvrće, šta je navalio na mene.
Kukam na sudbinu kletu – toliko sam dobra zaslužio, ali…
Kukam na dobro kad me strefi- šta ću s njim ovako divno kukavan.
Kukam bolesnima, ne znaju oni koja je muka biti zdrav.
Kukam starima – blago njima, ne moraju s mladošću da se zlopate.
Kukam mlađima, sramota je da su puni života pred nama starijima punim jeda.
Kukam na decu što razmišljaju svojom a ne mojom glavom.
Kukam na opalo lišće, kukam i kad ozeleni.
Kukam na tišinu pod prozorom.
Kukam na klince kad se rasmeju u parku pod prozorom.
Kukam s pijancima iz kraja.
Lako je njima, nemaju na šta da kukaju, ispovraćaju se i nastave dalje, a ja moram još toliko da kukam.
Kukam kad su zaključana vrata.
Kukam kad ih ne zaključaju.
Kukam što je ručan pregrejan.
Kukam kad nije podgrejan.
Kukam što moram da ručam, ne mogu da kukam punih usta.
Kukam ženi što stalno kuka kako kukam.
Kukam što svi kukaju.
Meni je valjda najteže, oni kukaju samo da bi me nervirali.
Kukam kad sednem s prijateljima na kafu.
Kukam što polako ostajem bez prijatelja.
Ljubomorni su što najlepše kukam.
Odem u poštu pa stanem u red i kukam.
Gde god vidim neki red stanem u njega, to su sigurna kukališta.
Kukam što me slušaju.
Kukam što me niko ne sluša.
Odem na groblje pa se iskukam mrtvima- lako je njima, predali se bez kukanja.
Kukam što me ništa ne boli- na šta da kukam?!
Kukam što sam umoran.
Kukam kad se naspavam – ode mi uludo silno vreme za kukanje.
Kukam čoveku na štakama, blago njemu on nigde ne žuri…
Kukam prosjacima i beskućnicima- nit kuda idu, nit ih ko čeka, ne znaju oni šta je muka.
Kukam na kišu.
Pada, i..? Ništa, samo glupavo pada bez cilja, a ja moram još toliko da otkukam.
Kukam i na sunce. Raskomoti se onako debelo i vrelo, ni da zakukak kako je nama kukavnima.
Kukam kad pomislim kako je život jednostavan i lep.
Kuku njemu kad ništa o životu ne zna, kuknjava je to večita.
Kukam pred počinak – zaspaću a ne znam kukam li u snu?!
Sreća, novo će jutro, ja živ i zdrav, zakukaću čim otvorim oči.
Ma, i pre toga, zakukaću što moram da ih otvorim, a čini mi se da sam tako kukavno sanjao neki divan san..?
Kao: ja prekukao čitav život, sabrali se silni nad odrom pa kukaju kao da je njima teško, ej!
Spustili me u raku, zatrpali, poboli krstaču i odoše, a meni se baš tad nešto razživelo…
Kome da zakukam, nikog nad grobom, nije fer, ja bih sad živeo malo…
Mihailo Medenica
