Joj deco kako je kuvalo u zemlji Nedođiji. Kralj Narcis je imao sve manje prostora za manevar. Pošto su mladi učeni ljudi zajedno sa milionima čestitih građana kraljevstva tražili da se prekine sa opstrukcijom, te da kraljevske službe kazne sve kojima su ruke prljave i bace ih u tamnicu, kralj je u tamnicu bacio Ćomija Pečenjara.
Probudila se posle mnogo godina Zlogorka Pospanolovac, glavni šef kraljevske službe za bacanje u tamnicu. Navodno je dala nalog da se pokrene borba protiv opstrukcije i prljavih ruku. Dakle, jednog ranog praskozorja (ali ne kao kod Prevera, jer park Montsouris u Parizu izgleda mnogo lepše od varoši Palež) u okove je bačen Ćomi Pečenjar, što je jako obradovalo malu decu, zato što je, da podsetim, Ćomi ispekao, pa sam bez leba pojeo, svih sedam prasića iz one druge bajke.
Građani koji ne veruju u bajke sumnjičavo su vrteli glavom jer su se pitali zašto je Ćomi Pečenjar tek sad bačen u tamnicu u pripremi da bude izveden pred mud. Mud je bio, isto ono što i sud u normalnim kraljevstvima, ali je u Nedođiji Kralj Narcis još pre mnogo godina preuzeo na sebe svu vlast, te su tako pred sudom pobeđivali oni koji su imali veća muda, a ne oni na čijoj su strani bili Olupinski akti, te su u Nedođiji sudovi postali mudovi.
Ćomi Pečenjar je dakle pre više godina, nešto mnogo zabrljao u službi za proizvodnju voska, gde je, da podsetimo, vosak mešao sa blatom, te je pretila opasnost da cela Nedođija i bukvalno ostane u mraku. Nedođija je svakako u mrklom mraku, figurativno bila od kad je vladao Kralj Narcis. Ćomija su dakle kraljevski stražari uhvatili i odveli u glavnu kuću u Nedođijskom gradu Palež, gde je on bio vezir. Tu su mu našli, te na svim prozorima sa kraljevskom pokrivenošću prikazali, mnogo dukata, zlata i nakita. E sad, vaš pripovedač nije siguran šta će njemu to, ali pretpostavljam da je hteo da se ženi, te je spremao darove za svatove.
Jer za razliku od Milića barjaktara koji je, kako reče legendarni Flojd, „po celom kraljevstvu tražio ribu i ne može kao da nađe ribu“, Ćomi Pečenjar je bio izrazito lep čovek, produhovljenog izraza lica, te su ga sve devojke volele, do poslednjeg dukata.
Ali, avaj, Kralj Narcis u očiglednoj želji da ostane na vlasti, bacio je Ćomija u tamnicu, sprečio njegovu ženidbu i ostao bez još jednog svog robijaliste. Koliko god Kralj Narcis želeo da zamaže oči građanima, gubljenje još jednog robijaliste je mogao biti problem, jer je bilo sve manje njegovih dvorskih luda koje žele da ga brane. Sad, veliko je pitanje koliko bi ga oni stvarno branili, jer kao i bolikitari nespopozicije i kraljevi robijalisti su bili bolikitari, koji su gledali više da sačuvaju svoju kradnjicu nego samog Kralja. Jer kad si bolikitar ti si bolikitar, sve jedno da li si na slasti ili u nespopoziciji.
Dogodio se i akcident. Na ovu reč se inače ne može napraviti parodija, mada je ona, koliko god bila idiotska, delimično lingvistički tačna. Preturio se deo loza, to vam je kao današnji voz.
Kralj Narcis je gradio takve vozove i šine, da su ih građani sa pravom prozvali lozovi koji idu po minama. Svaki ulazak u loz je bio igra na sreću, jer kad u loz uđeš nisi bio siguran da l’ ćeš iz njega živ da izađeš, a ako izađeš, nisi bio siguran da l’ ćeš kroz Pokop ili neku drugu stanicu lozova moći da prođeš, a da ti se nešto ne sruči na glavu. Glavna nagrada je bila da sačuvaš živu glavu, a ako to ne uspeš, nije važila rečenica „više sreće drugi put“, jer drugog puta, logično, nije bilo.
Dakle, u tom akcidentu iscurila je kiselina opasna po život. Članica kraljevskog saveta u mehaničkom mandatu Nesmirena Fujović je rekla da ona ne može tačno da kaže koliko je opasne kiseline iscurilo, jer ona nije smela da priđe blizu lozu iz kog se kiselina prosula. Moje je mišljenje da ona nije govorila istinu, jer je delovala kao da je toj kiselini prišla jako blizu, te da se tamo zadržala malko duže nego što je trebalo.
Mladi učeni ljudi i stotine hiljada građana su u jednom velikom gradu u srcu Nedođije pravili skup na kome je bilo mnogo ljudi koji su došli svojom voljom i sve to na rođendan Kraljevstva. O tom skupu, kao i o pešačenju mladih i učenih ljudi, ovde vam neću pisati, jer je sve to bilo toliko veličanstveno, da će o tome vekovima pričati mogo bolji pripovedači od mene.
Istog dana Kralj je pravio u drugom delu Kraljevstva svoj skup u jednom jako malom mestu. Skup se zvao „Kad Povorka Dođe“, po nazivu ustanove koju će mnogi iz povorke morati da posete i tamo dugo ostanu – KP Dom, ili tamnica. Mnogi su govorili da su na ovaj skup morali silom da idu ljudi koji su radili u kraljevskoj upravi, a neki su rekli da su za dolazak dobili dukate. Zvezda skupa, koja je zasenila i samog Kralja Narcisa bio je Kile Dildok, vezir Nedođijskog naroda iz susednog kraljevstva, koji se klanjao Kralju Narcisu. Istina on se klanjao mnogim nedođijskim kraljevima već decenijama, ali je na ovom skupu pao u trans i otpevao pesmu Tarmija Rićmija, zabavljača sa ružičastog prozora, kojom je poručio, da nam ne može niko ništa.
Takođe Kralj Narcis je rekao da će napisati knjigu „Kako sam pobedio šarenu revoluciju“. Vaš pripovedač je zbog toga ljut na Kralja, jer zna se ko u Nedođiji piše bajke, a to svakako nije Kralj, a ta knjiga koja verovatno nikad neće biti napisana, bila bi bajka.
Mladi učeni ljudi i mnogobrojni građani svakako su Kralju želeli da on ima puno vremena za pisanje, nakon što bude izveden pred pravi sud, a ne mud, onaj kakav je postojao u zemlji Nedođiji i zapravo su se za to borili. Kralj Narcis je u besu izgovorio, poručite im da smo pobedili šarenu revoluciju. Naravno, to niti je bilo tačno, niti mu je ko verovao. Ovi što su došli da ga slušaju samo su gledali gde im je vatrena kočija da se vrate u svoje zemunice, bogatiji za koji dukat.
A oni kojima je ovo što je Kralj rekao to bilo upućeno, nisu ga ni slušali, nisu ga ni spominjali, jer su saopštili građanima istinu, da on nije neizbežan.
Još malo pa će kraj. Čiča miča i uskoro gotova priča.
Bratislav Marković, advokat iz Beograda
