Sedmi pečat 
U subotu 15.02, na Sretenje, dan tradicijom predodređen za velike izazove i važne odluke, odmeriće snagu, srećom ne sučelice, dva stanja svesti srpskog naroda u ovom istorijskom trenutku. Oba jasnih kontura i oštrih profila ali i donekle heterogene unutrašnje strukture.
S jedne strane, u nekadašnjem Vojvodstvu Srpskom a danas avetinjskoj birokratskoj ruševini Titovog antisrpskog federalizma, biće vlast oličena u svom operetskom lideru Vučiću i njegovim brojnim gramzivim partnerima svih boja, mirisa i ukusa. Koalicija ujedinjenih interesa, skup raznobojnih političkih šićardžija, preletača i moralnih akrobata, koje je njihov lider nekada okupio da kao moćna vojska zagospodare Srbijom, predstave se svetu kao pobednici i ponude mu se kao partneri. Počistivši sa bojnog polja kilave i nedostojne petooktobarske smutljivce, korupcionaše i laku pešadiju USAID-a i Soroša, pobednici iz 2012, svojom pohlepom, urušavanjem institucija, sklonošću korupciji, ignorisanjem ustava i zakona, stvaranjem kulta ličnosti i faktičkom veleizdajom Kosova i Metohije, oličenom u prihvatanju Ohridskog sporazuma, su u svim nepočinstvima, teškim i za nabrajanje, nadmašili “Koaliciju žutih” i njenu antisrpsku političku teoriju i praksu, na način i u meri koji su se teško mogli naslutiti.
Danas, iako i dalje uživaju varljivu i nestabilnu podršku Zapada, obrukani, teško narušenog ugleda i uplašeni mogućim pravnim posledicama svojih bezbrojnih finansijskih i drugih pustolovina, oni tumaraju po malim gradovima, nervozno gledajući u sve manji auditorijum svojih nekada bučnih i agresivnih pristalica, koji ih sve slabijim i drhtavijim glasom podržavaju sa polupraznih ulica i trgova, nekada tesnih da ih sve prime. I kao da se na tim ahedoničnim skupovima čuje šapat upućen glavnoj zvezdi čiji sjaj ubrzano bledi: “Vučiću, Vučiću, gde su naše legije”?
Pomenutu heterogenost u strukturi naprednjačke vojske, od velikog lidera, preko liderčića, koordinatora, lokalnih paša i subaša, delova bezbednosnog sektora, sitnih i krupnijih kriminalaca, korumpirane birokratije, diplomaca sega-mega fakulteta i raznobojnog murtad-tabora, čini i još jedna grupa, možda i najbrojnija.
To su stotine hiljada glasača, takozvani običan narod, ljudi svih nivoa obrazovanja, možda u proseku nešto nižeg, i po svoj prilici malo starijeg uzrasta. Drugosrbijanski agitatori obožavaju da ih nazivaju bezubim , priprostim, polupismenim, fanatizovanim i zaslepljenim idolopoklonicima, kao da kod kuće nemaju ogledalo i kao da zaboravljaju gde se na skali etičkih vrednosti i uobičajenog morala nalaze profesionalni autošovinisti sa platnih spiskova raznih juesejdova i štiftunga.
Taj “običan narod”, zaveden zaglušujućom propagandom sa brojnih medija, uporno trovan prostaklukom iz rijaliti i jutarnjih programa srećnih i roze televizija, zavođen za Goleš planinu perfidnom banalnošću Javnog servisa RTS i obmanjivan na hiljadu podlih načina, ubeđivan da je Vučić iskreni borac za srpsku stvar i majstor lukavih manevara koji Srbiju čine boljom i uspešnijim nego pre, mnogo više je žrtva manipulacije svešću nego vinovnik ili saučesnik u mnogim lošim aspektima današnjice.
Oni nisu nikakva “prljava voda” koju zajedno sa Vučićevom vlašću treba gurnuti u slivnik istorije, već naprotiv, važan su deo naroda, bitan deo njegove strukture i poput naših predaka, često zavedenih lažnim liderima, brzo će se i trajno otrezniti od zabluda u uslovima koji upravo sazrevaju i biće, kao i svi mi, ono što smo kao narod oduvek otprilike bili. Svet jakih strasti i burnih emocija, temperamentan i sklon da ponekad kratkotrajno skrene sa prave staze ali i brz da se na nju ponovo vrati i da uvek hrabro stupa napred u borbi za svoju slobodu i napredak. Vučićev režim u svojoj piramidalnoj strukturi počiva na najviše desetak hiljada ljudi, čvrsto povezanih interesima i svakovrsnim marifetlucima svih vrsta, od prekršajnih pa sve do krivičnih. Ostatak su stotine hiljada manje ili više prevarenih i izneverenih Srba, od kojih će velika većina sutra valjati svom narodu i državi, jednom kada se taj narod i ta država konačno usprave i pozovu u pomoć sve koji su kadri da pomognu. Danas su Vučićevi orlovi i vukovi iz pompeznih marketinških spotova, više nalik pokislim kokoškama i olinjalim lisicama, nego onome što nose u svom simboličkom značenju. Oni, takvi, simbol su Vučićevog uspona i opadanja i možemo ih privremeno ignorisati i odbaciti, ali to ne smemo da radimo sa onim delovima našeg naroda koji se na toj strani privremeno našao, obmanut i iskorišćen.
Setimo se mudrosti iz Biblije: ” Kamen koji zidari odbaciše posta ugao od Hrama”.
Na drugoj strani, u Kragujevcu, okupiće se na Sretenje studenti koji već mesecima protestuju protiv korupcije i nepravde. Oni su sticajem neočekivanih okolnosti postali pokretačka sila jednog umornog, obmanutog i razočaranog naroda, koji je duboko ogrezao u sumnji u smisao i svrhu svog istorijskog hoda i kome su surovim nasiljem istorije i neprijateljskom propagandom zamagljeni ideali kojima je vekovima stremio. Sloboda i pravda. Prvi upisan u gene svih Srba, drugi ovekovečen u himni. Niko se nije nadao da će tako mladi ljudi, svojim pregnućem, vitalnošću, inteligencijom i odvažnošću do temelja da uzdrmaju režim kome, zbog sticaja komplikovanih međunarodnih okolnosti u kojima se ruši stari i polako nastaje novi svetski poredak, podršku pružaju i Zapad i Istok.
Udar novosadske tragedije je našao studentsku iskru u kamenu srpske otupelosti od bahate vlasti i nemoćne opozicije i pokrenuo je u narodu duboko zapretene snage. Ponovo se na ulicama srpskih gradova i varošica čuju glasovi optimizma i samopouzdanja, u harmoniji kakvu odavno nismo čuli. Čak ni otrovno zujanje drugosrbijanskih nevladinih stršljenova i zavodljivi pro-glasovi sa vašingtonske klupe za rezerve u srpskoj politici, u sadejstvu sa par loših domaćih kopija Zelenskog, poniklih u industriji loše zabave, koji se svi zajedno lepe uz studente i parazitiraju na njihovom ugledu, ne mogu da pokvare obrise jedne bolje i zdravije atmosfere u čitavom društvu.
Ako se na tom skupu, u nekadašnjoj prestonici Srbije, uz istrajavanje u borbi protiv ubistvene korupcije i nepravde koja se izlila u sve pore društva, uz srpske zastave još više budu videli i do sada ponegde prisutni barjaci sa natpisom “Nema predaje”, onda će to biti znak da je većinska Srbija, za sada uz pomoć studenata kao katalizatora, uspela da ponovo artikuliše svoje interese, tako da ih svi dobro čuju i razumeju, i prijatelji i neprijatelji.
Tada će jato kraguja, plemenite ptice-glasnika srpske slobode, po kojoj je i nazvan grad domaćin skupa, poleteti i raspršiti se nebom Srbije. Dospeće kraguji do svakog njenog kutka, sleteti na svaki crkveni i manastirski zvonik, od Hilandara do Subotice i od Knina do Veljkove Krajine i preneće poruku da se Srbi dižu iz prašine i ponovo pružaju ruke jedni drugima, kroz prošlost, preko sadašnjosti, do budućnosti. Iznad i preko buke ratova i istorijskih nepogoda.
Vučićev režim se iscrpeo i uskoro, malo pre ili malo kasnije, otići će u zaborav ili na druga mesta gde neke njegove pripadnike pravda i zakoni budu uputili.
Ipak i sremska i kragujevačka Srbija moraće da se bolje razumeju i oproste jedna drugoj po nešto, ako žele da ovaj narod preživi burne događaje čija se potmula tutnjava čuje sa horizonta.
Valjaće da se pogledaju u oči i da u miru, kroz razgovore, demokratske javne debate i referendume i na poštenim izborima odluče kojim putem nastavljamo dalje. U međunarodnoj politici, u ekonomiji, vojnim savezima, prosveti, obrazovanju, kulturi, identitetskoj politici i drugim oblastima. I naravno, da se dogovore da li ćemo povratiti i rekonstruisati svesrpsku idejnu i interesnu povezanost i na Balkanu i širom sveta.
Pre svega toga i kao preduslov svemu, videćemo koju i kakvu poruku nam donosi predstojeće Sretenje. Koja će od dve melodije biti snažnija i ubedljivija.
Pesma slobode iz Orašca ili gorka tužbalica sklepana u Vašingtonu i Berlinu.
Vladan Vukosavljević
