Ratni vojni invalidi u Srbiji danas žive na rubu egzistencije. Neki od njih oboleli su i telesno i duševno, zatvoreni u tišini, sa roditeljima koji su im jedini oslonac. A onda se čovek zapita – šta će biti sa njima kada ti roditelji umru? Hoće li i oni, ratni vojni invalidi, završiti na ulici kao beskućnici i prosjaci, dok su mogli biti zdravi ljudi, radnici, očevi i braća – da se nisu borili za to isto Kosovo?
Kosovo, koje je za njih bilo pitanje časti i odbrane otadžbine, danas je postalo politička moneta. Aleksandar Vučić se javno zaklinje u “nikad predaju” i “sveto Kosovo”, a istovremeno vodi politiku pregovora i kompromisa koje mnogi doživljavaju kao predaju suštine. Dok on pravi političke aranžmane i traži međunarodnu potvrdu svoje pozicije, ratni vojni invalidi broje dinare za lekove i grejanje.
Oni su iz rata izašli bez ruku, bez nogu, sa ožiljcima po telu i duši. Iz rata je država izašla sa politikom koja danas menja svoje boje zavisno od dnevnog interesa. Oni su ostali sami, bez jasne budućnosti, kao živi podsetnik na ono što je vlastima najneprijatnije – da se za Kosovo neko zaista borio, i da ga je platio sopstvenim telom.
U ovoj zemlji danas postoje dva sveta: jedan je svet privilegovanih političara – predvođen Vučićem – koji Kosovo koriste kao retoričko oružje i diplomatsku robu za zamenu, a drugi su ratni vojni invalidi, kojima to isto Kosovo nije fraza, već rana.
I zato pitanje ostaje da visi u vazduhu – da li će država još jednom okrenuti glavu? I kada poslednji roditelji umru, da li će ratni vojni invalidi postati nova lica na ulicama, nova senka naše sramote? Jer, na kraju, šta nam je društvo nego njegov protektorat poslednjih dvanaest godina.
dr Svetlana Cvijanović
