U sred duge igre nerava između vlasti, opozicije i protesta koje predvode studenti našlo se i pitanje pravnog i političkog položaja severne srpske pokrajine. Kontekst u kojem se nameće čitava tema nas navode na zaključak da nema razloga za brigu i da je sve predmet dnevno političke upotrebe. Sa druge strane upravo zagovornici drugosrbijanskih i autonomaških politika žele da samo postojanje autonomaštva na severu Srbije izvrgnu podsmehu i obesmisle svaku njegovu kritiku.
Reklo bi se da nema boljeg trenutka da se podvuče crta i pogleda kolika je snaga autonomaške ideje u Vojvodini danas a koliko je ona vredela od samog početka obnovljenog srpskog višestranačja.
Antibirokratska revolucija iz 1988.godine srušila je autonomaške komunističke vlasti i ponovo prisjedinila Vojvodinu Srbiji. Srbija je ponovo ustrojena kao unitarna država sa jedinstvenom sudskom i zakonodavnom vlašću uz simboličnu autonomiju na nivou izvršne vlasti u pojedinim oblastima. Odjek antibirokratske revolucije pratio je pokrajinske političke prilike i tokom devedesetih godina gde se autonomaška ideja potpuno marginalizuje. Velike nacionalne teme, sankcije i ratovi, veličina i pojava Slobodana Miloševića kao i referendumska atmosfera koja je vladala sve zaključno sa petim oktobrom 2000.godine izopštili su autonomašku političku ideju iz svakodnevnog političkog života.
U ovom periodu zaključno sa izborima 2000.godine imamo dvokružni većinski izborni sistem gde se svih 120 poslanika za Skupštinu AP Vojvodine bira u dva kruga u 120 izbornih jedinica čije je veličine i područje određivala tadašnja pokrajinska vlast. Većinski izborni sistem kao svoj najveći deficit beleži repprezentativnost a samim tim i adekvatno preslikavanje izborne volje u predstavničko telo te je sa njim uvek teško odrediti tačan odnos snaga u političkoj areni.
Milošević i SPS pobeđuju na izborima 1992 i 1996.godine koristeći sve prednosti izbornog sistema i strukture izbornih jedinica, međutim 2000.godine DOS kao velika izborna lista uzima preko stotinu poslanika u Skupštini AP Vojvodine koristeći benefite istih izbornih pravila. U okviru izuzetno heterogenog DOS-a se vršila raspodela kandidata koji će posle osvojiti poslanička mesta, pa se i u ovoj prilici izuzetno teško može doći do pravog prikaza veličine i snage zagovornika autonomaške ideje na području Vojvodine. Pravu sliku nam omogućavaju tek izbori u godinama 21.veka u periodima dominacije stranaka DOS-a i kasnije Srpske napredne stranke.
Ako su devedesete godine bile period sunovrata i mraka za autonomaške ideje u celini, dve hiljadite godine su označile vreme njihove renesanse i bujanja, sve zaključno sa izborima 2012.godine. Drugi deo savremene srpske demokratije označio je ponovnu afirmaciju ovih ideja i njihovu jaču artikulaciju.
U ovom periodu izmenjen je izborni sistem tako da se pola poslanika u skupštini AP Vojvodine biralo po proporcionalnom izbornom sistemu sa područjem AP Vojvodine kao jednom izbornom jedinicom koja daje 60 poslanika dok se druga polovina poslanika birala po većinskom izbornom sistemu u 60 izbornih jedinica gde pobednik u dvokružnom sistemu dobija poslaničko mesto. Da bismo dobili precizan prikaz stanja uzimam u obzir rezultate ostvarene po proporcionalnom izbornom sistemu budući da on daje jasan prikaz odnosa snaga i sam po sebi nosi reprezentativnost kao svoj najveći kvalitet. On je prvi put primenjen na pokrajinskim izborima 2004. godine.
Kao autonomaške stranke koje otvoreno zagovaraju autonomaške ideje i programe označavam Ligu socijaldemokrata Vojvodine i Demokratsku stranku. LSV je svoje otvorene autonomaške politike formulisala kroz poznatu platformu Vojvodina Republika. Program podrazumeva federalizaciju Republike Srbije u federativnu odnosno saveznu državu uz Vojvodinu kao jednu u nizu federalnih jedinica. Da sve dodatno radikalizuju i postaraju se da im na polju tvrdih zagovornika autonomaštva nema ravnih Ligaši su imali akcije promovisanja vojvođanskih pasoša, vojvođanskog jezika ali i nacionalnog izjašnjavanja kroz odrednicu Vojvođanin na popisu stanovništva.
Dok je LSV svoju autonomašku politiku artikulisao do granica apsurda Demokratska stranka nije želela da Ligi i zvanično preotima titulu najzvučnijeg borca za ostvarenje autonomaških ideja ali je u praksi radila i značila za autonomašku stvar više od LSV-a. Severni krak DS-a u formi Pokrajinskog odbora stranke je sprovodio izrazito auotnomašku politiku. Pokrajinski zvaničnici iz redova DS-a na čelu sa Bojanom Pajtićem su u svim prilikama jasno isticali da su za sudsku, zakonodavnu i izvršnu vlast na nivou AP Vojvodine uz prateću priču o imovini i izvornim prihodima. Dakle opet federalizacija zemlje i stvaranje separatnog ustavnog i pravnog poretka na području severno od Dunava i Save. DS je za svo vreme ovog perioda imala poluge vlasti na republičkom nivou kao i ubedljivo najveći broj poslanika u pokrajinskom parlamentu. Bez DS-a kao zagovornika autonomaške ideje u Vojvodini ona bi dve hiljaditih godina bila svedena na egzibicione nastupe Ligaša i njihovog tvorca i neprikosnovenog lidera Nenada Čanka.
Takođe u poslednjem izbornom ciklusu od 2023.godine kao grupaciju autonomaške orijentacije računaću čitavu listu ,,Srbija protiv nasilja” , kako zbog stranaka koji su listu činili, njenih istaknutih funkcionera, podrške Proglasa ovoj izbornoj listi, tako i zbog političkih preferenci biračkog tela koje je za nju glasalo. Nesumnjivo je da se radi o jednoj drugosrbijanskoj političkoj grupaciji, dok je pozitivan odnos tog dela političkog spektra prema autonomaškoj orijentaciji u Vojvodini poznat.
Savez vojvođanskih Mađara kao stranku mađarskog naroda u Vojvodini, neću tretirati kao autonomašku budući da je u periodu naprednjačke vlasti svojim ponašanjem apsolutno prihvatila čitavo pitanje autonomije kao unutrašnje srpsko pitanje a prilikom svih glasanja i javnih nastupa u komunikaciji pokazala da je potpuno uz stranke koje baštine koncept unitarne i jedinstvene države Srbije. Kako koja većinska vlast sa državnog nivoa odluči tako će verovatno i Mađari kao njen deo glasati na pitanju politike u Vojvodini. Ne treba zaboraviti i da je u jednom broju opština sa dominantnim mađarskim stanovništvom bilo izuzetnog otpora prema autonomaškim simbolima grba i zastave koje su koncipirali stranački vrhovi DS-a i LSV-a kao i prema direktnom uplivu ovih stranaka u njihove sredine i glasačko telo upravo pod plaštom autonomaštva.
Za analizu koristim izborne rezultate sa zvaničnog sajta Pokrajinske izborne komisije za svaki izborni ciklus. Odstupanja su minimalna budući da neću brojati sve one sa minornom podrškom koji ovu okvirnu sliku ne mogu da poremete.
Na izborima 2004.godine po proporcionalnom modelu koji obuhvata čitavo područje AP Vojvodine imamo DS na 21,54% osvojenih glasova, LSV u okviru koalicije koju predvodi uzima 9,44%. Ovde možemo dodati i koaliciju Mileta Isakova i Vuka Draškovića koja nije prešla cenzus ali je isto bila autonomaškog karaktera sa osvojenih 2,29%. To ukupno čini 33,27% osvojenih glasova. Sa druge strane liste SRS (29,34%), SPS (5,80%), DSS (6,74%), Pokreta Bogoljuba Karića (6,69%) zajedno uzimaju 48,57% glasova. Stranka G17+ je ostala jedva ispod cenzusa sa 4,84% glasova ali budući da se pitanju autonomije zvanično nije svrstavala na autonomašku stranu, inače je stranka raznoraznih kadrova i ubeđenja, neću je računati kao deo nijednog bloka.
Četiri godine kasnije 2008.godine lista ,,Za evropsku Vojvodinu” kao široka koalicija predvođena Demokratskom strankom ubedljivo podiže svoj rezultat na 33,73%. DS je nesumnjivo pomogla sveopšta referendumska atmosfera na državnom nivou koja se odvijala u tom momentu. LSV na čelu sa Nenadom Čankom predvodi svoju listu sa 8,25% glasova. Moramo spomenuti i LDP Čedomira Jovanovića kome umalo izmiče cenzus i osvaja preko 4% glasova sa programom koji je otvoreno autonomaški ali ne može da pređe izborni prag. Stoga ukupan rezultat stranaka koje baštine otvoreno autonomaške ideje iznosi iznad 46% glasova izašlih birača. Suprotan pol političkog spektra u Vojvodini predstavljaju SRS sa 29,58%, DSS 5,64% i SPS 5,44%, ukupno 40,66%. Ova godina ujedno označaja i najbolji izborni rezultat stranaka sa autonomaškim programima u Vojvodini u istoriji moderne srpske demokratije. Stranke koje baštine otvoreno autonomaški program osvojile su većinu u odnosu na stranke koje se zalažu za unitarni koncept države Srbije.
Drugi deo srpskog višestranačja zaokružen je sa izborima 2012.godine i označio kraj jednog ciklusa i početak novog, onog naprednjačkog. Međutim autonomaške snage nisu očajavale uzimajući u obzir strogo samo izborne rezultate. Koalicija okupljena oko Demokratske stranke predvođene Bojanom Pajtićem osvojila je 20,98 % glasova, dok je LSV sa Nenadom Čankom ostvarila istorijski rezultat od 11,01 %. Opet ćemo u okviru autonomaškog bloka spomenuti i LDP Čedomira Jovanovića koji ostaje tik ispod cenzusa sa 4,76% glasova. Sa druge strane Lista SNS broji 18,32 %, SRS 6,30 %, DSS Vojislava Koštunice 5,92 %, Koalicija SPS-PUPS-JS plus Rasim Ljajić uzima 11,26 %, dok lista Dveri ostaje ispod cenzusa sa 4,56 %. Kada se sve sabere autonomaški blok je na ovim izborima osvojio 36,75% glasova dok su stranke koje se protive autonomaštvu sve zajedno imale 46,36%. Ujedinjene regione Srbije, kao projekat G17+, sa svojih 3,85% opet neću računati ni za jedan ni za drugi blok.
Izbori 2016.godine su se održali po čistom proporcionalnom izbornom sistemu sa područjem AP Vojvodine kao jednom izbornom jedinicom za svih 120 pokrajinskih poslanika. Tako je ostalo do danas. Oni su označili zvaničan kraj autonomaške dominacije u institucijama sistema u pokrajini i totalni preokret u odnosu snaga. Koalicija okupljena oko SNS-a osvaja 44,48% glasova izašlih birača, dok lista koju predvodi SPS zima 8,86%. Srpska radikalna stranka sa Vojislavom Šešeljem uzima 7,66%, a lista Dosta je bilo Saše Radulovića 5,54%. Važno je reći da se Saša Radulović u više navrata javno izjasnio da je protiv autonomaških ideja i da Srbija mora imati jednu sudsku i jednu zakonodavnu vlast dok je autonomija moguća samo u sferi izvršne vlasti. Jako bitna stvar u ideološkom prebrojavanju. Lista Dveri DSS broji 3,24% a pokret Dinara Drina Dunav 1,59%. Zajedno sve ove stranke unitarističkog usmerenja broje 71,37% izašlih glasača. Sa druge strane koalicija oko Demokratske stranke ima 7,24% LSV Nenada Čanka 6,43%, a koalicija Borisa Tadića i Čede Jovanovića nosi 2,78%. Odnosno 16,45 % za autonomaški faktor ukupno.
Još gori razvoj situacije po autonomaške stranke usledio je 2020.godine. Moramo spomenuti da je na ovim izborima došlo do bojkota od strane najvećeg broja stranaka opozicije ali isto tako i da je izlaznost bila svega 5,42% manja u odnosu na regularno stanje iz 2016.godine odnosno 50,28% u odnosu na prethodnih 55,70 % izašlih birača. Redovna izlaznost ne bi puno toga promenila u velikoj slici odnosa snaga.
Lista oko SNS-a je ubedljivo pobedila sa 58,44%, SPS sa Jedinstvenom Srbijom ukupno 10,61%, SRS 3,11% , POKS 4,00 % i koalicija METLA predvođena Novim DSS-om na 4,16%. Ukupno 80,32% osvojenih glasova za stranke koje se protive autonomaškim političkim idejama. Demokratska stranke je bojkotovala ove izbore. LSV je zajedno sa drugim manjim političkim strankama i entitetima branila čast autonomaštva gde zajedno izlaze na listu Vojvođanski front koja osvaja svega 4,86% glasova.
Tako dolazimo do posednjeg saziva pokrajinske skupštine koja je određena na izborima 2023.godine koji su bili na neki način redovni ali su ipak došli ranije zbog ukupnih političkih prilika u zemlji. SNS lista Aleksandra Vučića broji 47,31%, lista SPS Ivice Dačića 5,05%, Koalicija NADA sa Milošem Jovanovićem 5,14%, SRS 2,15%, Nacionalno okupljanje Dveri i Zavetnika 2,28%. Koalicija ,,Srbija protiv nasilja” ima 21,85% glasova. Izborna lista ,,Vojvođani” predvođena LSV-om uzima 2,50% i ostaje ispod cenzusa. Unitaristički blok stranaka koji se protive autonomaškoj ideji nalazimo na 61,93%. Autonomaški blok ukupno 24,35%.
U periodu koji su obeležile stranke DOS-a kada su autonomaške stranke bile deo pokrajinske i republičke vlasti, kao i kada su uživale republičku zaleđinu od strane stranačkih centrala iz Beograda, one su su stabilno osvajale preko jedne trećine podrške u biračkom telu a ta podrška je u nekim referendumskim političkim prilikama u zemlji znala da pod određenim okolnostima ide i do skoro polovine izašlih birača na nivou AP Vojvodine. Sa druge strane u periodu kada su stranke autonomaških opredeljenja prešle u opoziciju i našle se pod udarom naprednjačkih izbornih talasa i bez podrške iz Beograda one su nazadovale pa je podrška znala da im se sroza i do otprilike jedne šestine biračkog tela na izborima.
Očigledno je da jedan ne mali deo srpskog biračkog tela sa područja AP Vojvodine na pitanju autonomaštva pokazuje gotovo nepojmljivu i nerazumevajuću elastičnost. Glasači koji su u jednom momentu glasali za stranke otvoreno autonomaških opredeljenja u drugom bi davale glas strankama nacionalne orijentacije i izrazito anti autonomaških stavova. Kolebanje je naročito vidljivo na prostoru tzv.centra političkog spektra gde glasovi mogu jednako da završe strankama na relaciji centar – autonomaštvo kao i centar – nacionalno. Ovakvim ponašanjem kolebljivi birači koji mogu da pruže podršku obema stranama pokazuju da im je tema ustavno pravnog položaja severne srpske pokrajine nisko na lestvici prioriteta. Neverovatno imajući u vidu ozbiljnost čitavog pitanja.
Verujem da za ovako nešto postoji nekoliko razloga. Nedostatak nacionalne ali i političke svesti dovodi do nerazumevanja suštine problema i srži političkih razlika oko ovog pitanja. Isto tako potcenjivanje i neozbiljnost u sagledavanju same ideje autonomaškog faktora proizvodi ignorisanje značaja čitave pojave kao takve. Sve u svemu jedan ne mali deo biračkog tela na području AP Vojvodine ne vidi opasnost od autonomaške ideje i njenih posledica kao nešto što je realno, što iz neznanja što iz potcenjivanja. Na sve ovo treba dodati i poznati srpski manir i tradiciju da dobar deo ljudi glasa za onog ko je na vlasti.
Naprednjačko rukovodstvo je odlučilo da u svrhu dnevnopolitičke upotrebe potegne kartu opasnosti od otcepljenja AP Vojvodine od Srbije, a povod za to su našli su ne malom broju autonomaških izjava od strane različitih zagovornika te ideje kojih nažalost ima u našem javnom prostoru. Autonomaški i građanistički politički blok je brzo reagovai i čitavu stvar počeo da tretira kao predmet podsmeha a na osnovu nepostajanja trenutne opasnosti otišli su i korak dalje pa samo pitanje postojanja i delovanja autonomaškog političkog faktora relativizuju do krajnjih granica.
U ovom trenutku ne postoji realna opasnost od scenarija ostvarivanja autonomaškog političkog programa i to ne treba da nas brine. Sa druge strane ne smemo se šegačiti i ignorisati postojanje autonomaške političke ideje u Vojvodini kao takve. Autonomaštvo je tu među nama i ono će tu i ostati. Kolika će mu biti snaga zavisi od naroda i njegovog odnosa prema čitavom ovom pitanju u celini. Zato oprezno i u pamet.
Nikola Ćosović, diplomirani pravnik
