„Mile kad me zove on sakrije poziv, ali ja znam da je to on, pa mu se javim. Ovim drugima koji skrivaju poziv se ne javljam“.
Kraj citata! Ne, nije mi nepoznato da zatvoreni znaci navoda znače to da je citat gotov, ali u ovom slučaju postoji dodatna potreba da se to naglasi. Zašto? Pa za svaki slučaj, jer u ovoj izjavi, pored toga što je nelogična, mnogo toga je apsurdno. Kao prvo: predsednik entiteta Republika Srpska i najmoćniji tip u istoj, sakriva poziv kad poziva predsednika Republike Srbije.
Zašto? Nema drugog objašnjenja do da ima podsvesnu želju da mu se ovaj ne javi. Ali, predsednik države ipak zna da je to Mile i javlja mu se za razliku od drugih koji sakriju poziv. Kako? E, ovde stvarno nedostaje objašnjenje osim da predsednik ima patološku povezanost sa predsednikom entiteta.
Kao davitelji u filmu „Davitelj protiv davitelja“ (samo primer, ništa lično!). A, možda predsednik pored nekih čula koja slabo koristi u poslednje vreme, ima ono posebno, šesto. Možda, ali to bi značilo da i njega koristi u poslednje vreme nedovoljno.
Postavlja se i pitanje ko su ti drugi kojima se ne javlja na skriveni poziv. I koliko to ima onih koji skrivaju poziv kad zovu predsednika. I zašto? Da li je i tu isti podsvesni razlog kao onaj što ga verovatno ima predsednik entiteta? Ako je tako, zbog čega ne žele da im se predsednik javi? Je li moguće da je toliko drčan u telefonskom razgovoru, da ljudi izbegavaju da pričaju s njim. Ne isključimo mogućnost pretpotopskog (mislim pre budućeg potopa) sapiranja savesti: „ja sam Vas, predsedniče, zvao/la, ali mi se niste javili“.
Pitanje je zašto, ali se, ipak, kao najlogičnija odgonetka ove misterije krije, sad već, jednostavna činjenica da predsednik laže. Znate, ima on takav običaj. Možda i nije u pitanju čista laž. On više ne zna šta priča.
Žarko Milojčević, profesor književnosti iz Kraljeva
