Dok su se sveće tihim plamenom gasile pred ikonama Svetog Arhanđela Gavrila, neko je odlučio da ponovo proda istinu za šaku jeftine svetosti. Tog 26. jula, na dan posvećen nebeskom glasniku istine, pravde i svetlosti, predsednik Srbije – poznat po teatralnim hodočašćima i politički računatim poklonima Bogu – stao je pred mošti, ne da bi se iskreno pokajao, već da bi još jednom upakovao laž u kandilo i Instagram objavu.
U Tumanu, gde je svetost vekovima tiho disala, stigla je svita moći: gradonačelnici, načelnici, popovi i kamere. Miris tamjana pomešan sa mirisom političke truleži. Sve je bilo spremno za predstavu. A onda – vetar. Kiša. Komadi fasade koje nosi nebo. Nebeska intervencija ili slučajnost?
Teško da je slučajno kada na Aranđelovdan stigne onaj koji decenijama guši pravdu, podmeće laž kao osnovnu valutu i koristi veru kao sredstvo manipulacije. Sveti Gavrilo je tog dana možda i prekinuo tišinu, oglasivši se kroz prirodu, jer narod je odavno oguglao na ono što vidi – ali Nebo nije.
Jer u Tumanu se više ne zna gde prestaje oltar, a počinje interes. U Braničevskom okrugu, manastiri postaju tačke „posebnog interesovanja“ – ne duhovnog, već ekonomskog i geopolitičkog. Ko gradi? Ko kupuje? Ko je novi gospodar svetinje?
A sveštenici? Mnogi su izgubili pravo da budu čuvari svetog. Neki od njih štite one optužene za najmračnije zločine – nad decom. A neki ćute. Ćute i kad vide zloupotrebu vere, ćute i kad gledaju kako se vera koristi kao PR alat, ćute dok njihove ćelije postaju kancelarije političke trgovine.
Tumane više ne zna: da li je manastir ili kulisa. Svetac ili marketing maskota. Čudo ili dekor za novo obećanje.
Narod ćuti jer je izneveren. Ali Nebo ne ćuti. Gavrilo ne ćuti. I možda su baš te Arhanđelske suze – kiša, vetar, lom – znak da je došlo vreme razotkrivanja.
Ko se kliza u ponor – znaće se uskoro. I neće ga spasiti ni celivanje moštiju, ni krst u rukama, ako je istina koju gaze mnogo veća od njihove molitve.
Đakon Bojan Jovanović
