-Čekaj. Sačekaj da vidimo šta će on da uradi?

-Što da čekamo? Gubimo na vremenu.

-Ma ne, bre. Ne gubimo na vremenu. Budi u kontaktu sa našima. Pratićemo šta se dešava.

-Kako ne gubimo na vremenu, kad se to i tebe i mene tiče? Svih nas tiče?

-Kako ne razumeš? Dok čekamo i mi učestvujemo.

-Sad te ništa ne shvatam. U čemu učestvujemo, ako nas nema, ako se ne oglašavamo?

-Učestvujemo u igri. Sve je ovo igra. I onaj koji prvi krene i onaj koji beleži, i mi koji pratimo sve. Tek ćemo mi da reagujemo.

-Pa što mi prvi ne krenemo?

-???

-Pa da. Lepo te pitam što mi ne krenemo?

-Pa ti stvarno nisi normalan! Onaj koji prvi krene on gubi! Kako ti to nije jasno? Onaj koji prvi krene i prvi postavi ciljeve, taj će i prvi biti meta svih ostalih. I automatski gubi dobar deo podrške. Najbolje je biti u drugom ili trećem redu. Neka vrsta trećeg rešenja. Kada se prva dva ispucaju ili kada se prvi ispuca, onda je najbolje da zauzmemo svoj stav.

-Kako misliš? Kažeš tek onda da zauzmemo svoj stav? Pa zar mi već sada ne znamo koji je naš stav?

-Danas je naš stav ovakav, a sutra ko zna. Sve zavisi ko će prvi da izleti i sa čim će da izleti. Od toga zavisi kako ćemo i mi da gledamo na dešavanja.

-Ali u pitanju su mnogo više stvari, stvari koje nisu ni lične, ni stranačke, niti bilo koje grupacije posebno. U pitanju je preživljavanje naroda, države, svih nas. Nestaćemo čoveče, ako samo gledamo u digitron. Toliko nešto sabiramo i množimo i oduzimamo, pregoreće nam digitron od kalkulacija.

-Nikad nije loše biti na oprezu. Nikad se ne zna koja decimala će ti biti potrebna.

-Aman čoveče, kakva crna decimala. Ovde je danas – ili jesi ili nisi. Znaš, moram nešto da ti kažem – što te više slušam sve više imam utisak da ti ne znaš šta hoćeš. Ti bi da pobediš, ali da ne rizikuješ. Bio bi i prvi i najglasniji kada bi znao šta će da se desi. Sve mi se čini da uopšte nisi siguran u sebe. Nemaš veru u to što radiš. Sav si se pretvorio u skupljača i brojača lajkova i komentara.

-Nemoj tako. Ti ne razumeš politiku. U politici je bitno da uvek budeš deo nekog rešenja, sadašnjeg ili budućeg, da se sačuvaš i nemaš negativne poene. Ne treba istrčavati sa izjavama, pusti druge da to rade. Pa kada „prvi izazivač“ izađe sa svojim predlogom, stavom, akcijom… bilo čim, e onda uzmeš deo njegove izjave, da ne bi izgubio one koji podržavaju taj prvi stav, a dodaš malo i nekog drugačijeg mišljenja, nešto kao treći put i onda i one koji se kolebaju nemaš protiv sebe, jer oni koji se kolebaju kažu: „Vidiš, nije toliko loše što se i mi nismo odmah zaleteli, vidiš da i ovi podržavaju prvobitni stav, ali imaju malo drugačije mišljenje. Nije lako danas reći šta i kako.“ I onda imaš deonice i ovih koji su odmah podržali prvobitne i ovih koji su hteli nešto drugo. Nebitno šta.

-Bože čoveče, pa to je u najmanju ruku lešinarski i lov u mutnom. Šta dobijaš time? Gubi se energija, motivacija, volja, nada…

-Politika nije borba za pravdu!

-A zašta se ti boriš, izvini molim te?

-Kako zašta, pa za jebenu vlast? Kako misliš da nešto promeniš ako ne dođeš na vlast?

-Vlast? Misliš moć, uticaj, osećaj bitnosti i iznadvažnosti? Je li na tu moć misliš? Pa šta će bilo kome takva promena? Zar ti nije dovoljno da se stvari pomere iz ove močvare, da se pokrenu, da se postavi bar jedan dobar i zdrav temelj? Zar moraš da budeš TI?

-Ne moram, ali zašto ne bih bio? Zašto da ne budem i ja? Samo zato što je neko mlađi ili što se prvi zaleteo, ili je „iskren do bola“, a vidi se da bez nas ne može. Zato?

-Znači ucenjuješ. Gledaš iz ćoška. Merkaš. Beležiš tim elektronskim plajvazom po tabletu. Zbrajaš. Kombinuješ. Oduzimaš. Dodaješ. Učestvuješ u igri kao delegat na utakmici na kojoj su sve uloge dogovorene. Delegat pro forme. Tu si, učestvuješ u igri, ništa se ne pitaš, ali hoćeš SVOJ DEO!

-Da! I ja hoću svoj deo. Šta ti tu nije jasno?

-Nije mi jasno koliko u tim tvojim kalkulacijama ima pravde, istine, iskrenosti? Ili je sve samo pitanje kako prikazati pravdu i u koji ugao staviti sebe, da te sunce ne ispeče ili ne daj bože da te zaslepe reflektori javnosti. Da, ti želiš da iz hlada grickaš kokice i pijuckaš limunadu. Pravi pripadnik top-shop politike. Kupovina političkog uticaja iz fotelje. Nije bre, to politika. To je političarenje i pilićarenje.

-Sve su ovo luzeri, pojma nemaju! Potrošna roba, matični brojevi za jednokratnu upotrebu. Šta ću im kada ne vide dalje od nosa. Sad imaju veliku podršku, pitanje je da li će sutra imati istu takvu podršku? I šta onda?

-Niko ništa ne zna, samo si ti pametan. Otkud ti znaš da ne vide dalje od nosa? Otkud ti pokupi svo znanje sveta? Od vas takvih ne može da se diše, ne može da se živi. Kad je dan ne znaš da li je stvarno dan. Isfrustrirani, iskompleksirani i željni vlasti. Samo da vam slučajno ne uzme 1,5% podrške. Ogrezli u korupciju i gordost gramzive arogancije ni ne vidite da ste i vi stubovi ovog trulog nečovečnog sistema. Sistema koji nije dostojan bilo kog živog bića, a kamoli čoveka.

Uživaj u svojoj samobitnosti, a ja odoh onde gde je jedina svetlost ovih dana. Bogu hvala pa nam je podario jednu nebesku generaciju. E, tu ću biti 28. Juna! Sa njima! A, znam gde ćeš i ti biti. I ti i ti tvoji. Sedećete u nekom restoranu na obodu grada, na obali reke ili u nekom etno selu. Dok budete žvakali komercijalizovano pečenje i zalivali sa pivom i domaćim vinima, oduševljeno ćete hvaliti ovčji sir u maslinovom ulju i pohovane paprike punjene kačkavaljem. Da, bavićete se blagoutrobljem i nazdravljaćete za bolji život, sa digitronom u džepu sakao ili na samom stolu ispred nosa cele porodice. Ne daj da ti to oduzmu. Tako je, ko nije za sebe nije ni za drugoga. Koliko ti je još takvih ručaka ostalo u životu?

Dok se neko drži svog komfora, drugi se bore da živimo kao ljudi!

Ubi nas kalkulantska džiberska politika.

Miodrag Gavrilović