Na uvredljive bljuvotine udbaškog izmećara, nedostojne profesora univerziteta, neću se osvrtati – one su slika njegovog nemoralnog bića.
U Kovićevom tekstu vredna je odgovora samo jedna optužba: „Radoš LJušić izdao je Kosovo“. Moj otac i moja majka rodili su osmoro dece; sa unucima ima nas dvadeset dvoje, i svi časno obavljamo otadžbinske dužnosti. Otac Ilija tri puta je robovao za Kosovo i Metohiju, od 1942. do 1954. godine. Metohiju sam napustio dolaskom na studije 1968, a vraćao sam joj se sve do 1985, kada je moja porodica, pod pritiskom, morala da napusti Istok.
Odmah po prijemu za asistenta na Filozofski fakultet (1975) stiglo je pismo Opštinskog komiteta vladajuće partije u kojem su protestovali što su primili za nastavnika sina srpskog nacionaliste. U trenucima krize branio sam Srbiju nacionalnim opredeljenjem i rodoljubljem, i o tome napisao mnoge novinske članke, od kojih navodim samo jedan: „Od mog nacionalizma nikoga nije bolela glava“ („Danas“, 15. decembar 2023).
Pomoć koju sam pružao izbeglima sa KiM, duž cele Srbije, novčanu, i svake druge vrste, svedok je moje odanosti i opredeljenosti za zavičaj. Potvrda takvom radu je i mnoštvo napisanih novinskih članaka, od kojih ću navesti neke: „Kosovo – matica srpstva: Tajne Vensovog plana“, Pogledi 4 (8. maj 1992); „Ne plačite, deco Kosmeta“, Politika (10. oktobar 2006); „Bondstil – faktor koji odlučuje“, NIN (23. novembar 2006); „Kosovo se ne može vratiti mirnim putem“, Press (22. avgust 2010); „Jedan obrok – malo nade“, Večernje novosti (26. jun 2017).
Da bih predstavu o svojoj delatnosti upotpunio, pored nekoliko radova u istoriografskim časopisima, navodim još dve knjige o istoriji svoga sela: „Vujkina vrata“ i „Vreme surovosti“, (2011, 2015).
Pokojni advokat Rajović i ja osnovali smo udruženje „Stara Srbija“ (1999) i pružali izbeglicama sa KiM raznovrsnu pomoć: smeštali ih u radničke barake (neki još žive u njima), dodeljivali placeve u Borči i Ovči dobrotom opštine Palilula i Dane Drašković, delili novac koji smo dobijali od darodavaca… Za taj humanitarni rad postoje mnogi dokazi i svedoci.
Kad je reč o Kosovu, navodim reči nezadovoljstva Vučićevom politikom, ispisane u ostavci na članstvo u SNS-u (2. oktobar 2017): „Dužan sam još da Ti kažem da se ne slažem s Tvojom politikom saradnje sa zločincem Ramušem Haradinajem i učešćem Srba u njegovoj Vladi.
To me boli i živim u uverenju da je takva politika ružan san jednog Metohijca. Ne manje je moje razočaranje Tvojom posetom Džordžu Sorošu u Njujorku. Pa, da li je moguće da su Haradinaj i Soroš odrednice politike Aleksandra Vučića“? I kad smo kod predsednika države, ističem i to da sam u „Danasu“ publikovao tekstove („Preživeti tri diktature – Tita, Miloševića i Vučića“ (14. jul 2023) i „Od Pašića do Vučića: Ko je kriv za gubitak Kosova?“ (6. septembar 2024).
Neću navoditi pomoć crkvama i manastirima, mnoge TV emisije u kojima sam se sporio s Vesnom Pešić, Sonjom Biserkom, Biljanom Vučo i drugim anacionalnim osobama, kao i više datih intervjua, održanih predavanja i mnogo nastupa u odbrani KiM, poput polemike s Vetonom Suroijem („Dobro došli Kosovci“, Književne novine (1. septembar 1988).
Najdublji prodor „vojske“ pod predvodništvom režimskog vojvode Kovića bio je do Autokomande, izveden s nadljudskim naporima, za razliku od čete Milana Radoičića, koji je bio znatno uspešniji zauzećem manastira Banjske. U ovom poređenju najbolje se vidi razlika između salonskog i rodoljubivog nacionalizma. Oba su bila osuđena na neuspeh, zato što je današnja srpska državotvorna politika nedorasla, ne samo svetskim, evropskim i balkanskim izazovima, već i srpskim. Zapaža se to po učestalim, ispraznim i paradnim skupovima u službi jednog čoveka.
Uporedite Nikolu Pašića sa Markom Đurićem, Milana Rakića sa Petrom Petkovićem, Kostu Vojinovića sa Milošem Kovićem – pa ćete se uveriti da smo pali ispod najniže grane. Karađorđevo „plačevno pozorije“ u manastiru Feneku (1813), tužan prizor ustaničkog poraza, Miloševićev neuspeli odbrambeni rat (1999) i skorašnji propali prepad Srpske oslobodilačke vojske Kosova vojvode od Autokomande, pokazatelj su užasnog srbijanskog dvovekovnog beznađa. Prvi je bio heroj, drugi mučenik, treći izmećar. Ridaj, zemljo Srbijo, za uspesima i neuspesima svojih branilaca!
Vučić je bezbedan samo zato što ima bezbroj salonskih opozicionara iz redova nacionalista i demokrata, za koje je još davno rodoljubivi Veljko Petrović izneo neoborivu ocenu – Kosovo je „pristupačna slavska trpeza sitim gositima“.
To je trenutno najveći nacionalni problem u Srbiji i zato predsednik može da se komotno ponaša. Studentska pobuna ga je uzdrmala, ali ne i demokratska opozicija i salonski nacionalisti, budući da takvi nikada nisu rušili vladare, predsednike i vlade. Za to su potrebni ljudi drugačijeg kova, borci, a ne zavidljivi narcisi i doušnici.
Nadam se da je iz ovih nekoliko iznetih podataka jasno ko je i šta uradio za KiM. Salonski nacionalista i udbaški zulumćarski vojvoda može se hvaliti samo uvredama i ispraznim rečima, a nikako konkretnim radnjama pomoći unesrećenim Kosovcima i Metohijcima. Znaju to oni, i osećaju, od kako ih je napustila država Srbija, ako je država.
Ko je, onda, izdao Kosovo i Metohiju: srpski nacionalista Radoš Ljušić, Metohijac, ili neko drugi? Vojvoda od Autokomande optužuje mene, kako bi time zaštitio sebe i nekog znatno moćnijeg za ovaj najsramniji čin u srpskoj povesti.
Okriviti neosnovano bilo koga da je izdajnik, posebno Kosova i Metohije, i još ako je tamo rođen, više je od greha; to je zločinačka optužba koja se rešava na dostojniji način.
Udbaški izmećaru možete nastaviti da me neosnovano ružite, blatite i napadate, ali me ne možete uplašiti i naterati da se odreknem svojih antiudbaških i rodoljubivih stavova i ubeđenja i, nadasve, Kosova i Metohije.
Stopiram polemiku s vojvodom zulumćarem u očekivanju druge Sretenjske slobode i pravde.
Radoš Ljušić, istoričar, profesor univerziteta u penziji
Izvor: Danas.rs
