Za razliku od Bregovićevog junaka što kuka da nema ribu, ja već decenijama Đurđevdan provodim sa onom koju volim. Ove godine u našoj oazi mira sa koje se pruža predivan pogled na najlepše vrhove planine Zlatibor.
Uz jutarnju kafu, dok sam pokušavao da se dozovem svesti (mnogi će reći da to nikad ne uspevam) setih se da je tog dana letnja slava, našeg sveca Svetog Georgija, koga mi slavimo u novembru.
Valjalo bi da danas upalimo kandilo, rekao sam joj, a zapravo sam pričao sa samim sobom. Ali tek večeras stižemo kući. Nema veze, možda da počnem da palim kandilo i poštujem sve običaje kad Prvoslav Perić pretvori svoj velelepni dom u recimo dom za nezbrinutu decu. Ili konačište za roditelje koji dolaze u Beograd da bi im deca primala hemoterapiju.
Možda u sklonište za beskućnike? Siguran sam da bi imao mnogo mogućnosti da, kako čujem, ogromnu vilu na Dedinju, iskoristi za nešto plemenito. Negde mislim da bi i njemu bilo lakše, kako da održava sam toliku kuću… Možda mu se u tolikom prostoru zagubi Džonijev album „Filigranski pločnici“. A da, zaboravio sam, on više verovatno ne sluša Azru, ako ga je Džoni stvarno tužio.
Možda bi mogao da poštujem sve hrišćanske običaje, kad Prvoslav prestane da vređa žene i to u momentu kad nažalost stalno raste broj femicida. Nemam pojma, možda bih se vratio SPC kad bi Perić prestao da deli ordenje bezbožnicima. Ne, ne vredi. Ne bih. Ne mogu da poštujem pravila organizacije čiji poglavar Prvoslav tužaka svoju decu kod čoveka koga veći deo zemaljske kugle prezire.
Decu koja šire ljubav i dobrotu. Decu kojoj se divi cela Evropa. Decu koja su predložena za Nobelovu nagradu. Meni se čini da je i sam Hrist pozivao na dobrotu, mir, ljubav i razumevanje? Valjda je tako. O tome sam čitao. Nisam čitao da je Hrist govorio o vilama na Dedinju, luksuznim automobilima i vređanju žena. A nisam čuo ni da je Hrist bio tužibaba. Posebno ne najboljih.
I pošto je tako, ostaje mi da se vratim svom osnovnom zanimanju, te da se kao čovek koji poznaje pravo, setim nečega što zna svaki student druge godine pravnog fakulteta, koji je dobro spremio Ustavno pravo. Srbija je sekularna država, to znači da su crkva i država odvojene, a sve verske zajednice imaju jednaka prava.
Ako crkva kojom bar krštenjem pripadaš, o kome istini za volju, obično odluče drugi, jer to najčešće učine kad lice koje se krsti nema poslovnu sposobnost, a time ni jasnu volju i svest da tim obredom postaje deo stada SPC, svojim postupanjem ne baštini one vrednosti za koje se po kanonima zalaže, ostaje ti ustavom zagarantovano pravo da budeš ateista, agnostik, budista, šta god želiš, jer ispada da se neko ozbiljno poigrava sa vernicima SPC. Izgleda mi da SPC, bar po onome što govore i kako se ponašaju najviši crkveni velikodostojnici, odstupa od kanona na kojima je utemeljena.
U takvoj situaciji treba da razaznaš razliku između vere i religije. To je nedavno lepo razjasnio moj drug i kolega kolumnista Davor Cicović, koji kaže „religija predstavlja skup opšteprihvaćenih načela ili dogmi, zasnovanih u temelju pripadnosti jednoj religijskoj skupini. Pripadnici svesno ili nesvesno pristaju da veruju u ono što je kanonizovano“. Vera predstavlja lični, unutrašnji izbor, zasnovan na slobodnom ubeđenju koje se ne dokazuje“.
Ispunjen sam dakle ubeđenjem da se poglavar SPC nikad, a posebno ne samo devet dana od najstrašnijih tragedija u novijoj istoriji Srbije, na svetog Vasilija Ostroškog, ne sme obratiti nikome, a posebno ne ženi rečima „bedo jedna“, dok je ispred njega bogata (šta oko njega nije bogato) trpeza. Ne sme poglavar crkve olako deliti crkvena ordenja. Ne sme se ni po kanonima, ali pre svega po Ustavu republike Srbije, mešati u politiku. Najviše od svega, ne sme poglavar SPC napadati decu svoje zemlje, koja po celoj Evropi traže ovozemaljsku pravdu i zaštitu celog svog naroda baš od onih kojima Perić dade ordenje.
SPC ne bi smela biti utočište onih koji se za svoje grehe, pohlepu i gramzivost, pokušavaju iskupiti davanjem crkvi ogromnog, najčešće nezakonito, a posebno nemoralno stečenog bogatstva.
Šta bi trebalo da bude SPC i njen poglavar? Neko ko poziva na mir, dobrotu i razum. Posrednik između sukobljenih društvenih grupacija, bilo da su političke ili neke druge vrste.
Ostaje mi da verujem u neke druge bogove, što mi je apsolutno dozvoljeno, a deluje mnogo razumnije.
Nekad, kad sam bio klinac, verovao u razne bogove, pa i boginje. Danas često verujem da su ako ne bogovi, a ono bar uzvišeni ljudi Novak Đoković i Nikola Jokić. Svakako su dobrotvori, a time i pravi pobornici hrišćanstva.
Danas su u Srbiji najbliži i Hristu i Bogu studenti, jer propagiraju Hristove vrednosti. A gospodin Perić, meni se bar tako čini, godinama radi nešto sasvim suprotno od Boga, Hrista, Štulića… Dakle, deluje kao da ne veruje u one u koje je verovao.
Zašto bismo mi onda verovali njemu?
Bratislav Marković
