Kako se pokorava ili – od svih zala dušu najviše umara strah

U „Kiropediji“ (oko 370 godine p.n.e), delimično izmišljenoj, biografiji osnivača persijskog Ahemenidskog carstva Kira Velikog, vojnik, istoričar, Atinjanin i Sokratov učenik Ksenofont je pokušao da odgovori na najvažnije pitanje svake vladavine: „Kako se vlada i kako se pokorava?“

Te ključne reči – pokoravanje – sećam se baš danas, na „Đurđevdanak, hajdučki sastanak“, šest meseci otkako je, u nevreme kad joj vreme nije, o „Mitrovdanku, hajdučkom rastanku“, otpočela studentsko-narodna „buna protiv dahija“.

Upravo, na dan kada su studenti koji više neće da se pokoravaju saopštili da svojim dosadašnjim zahtevima dodaju još jedan: momentalno raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, uz istovremeni poziv narodu da “podrži listu kojoj će studenti u blokadi svih visokoškolskih ustanova na teritoriji Srbije preneti svoje poverenje”. Uz podsećanje da su više od pet meseci intenzivno pokušavali da dođu do ispunjenja zahteva svim legitimnim i mirnim sredstvima, ali da, uprkos tome, vlast nije pokazala ni najmanju želju i inicijativu da do toga dođe. I uz konstataciju da su “koreni korupcije vlasti isuviše duboko prodrli u državne institucije, kojima je tako onemogućeno nezavisno vršenje dužnosti“.

I sve to u slavu Georgija Lidijskog (oko 275/281 – 303), Dioklecijanovog gardiste, u činu komite ili vojvode (najstariji vojni čin) koji je mučenički, ne želeći da se pokori caru, stradao tokom progona hrišćana, zbog čega se u hrišćanstvu slavi kao sveti Juraj ili sveti Georgije (sveti Đorđe, sveti Đurađ), ikonopiše se kako kopljem ubija aždahu, a zaštitnik je vitezova i konjice, grada Moskve, španske pokrajine Katalonije, ali i engleske države.

Kad je Georgije izašao pred Dioklecijana i izjavio da je i sam hrišćanin, car je naredio vojnicima da ga zatvore u tamnicu. Položili na zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car, ali je i dalje odbijao da se odrekne svoje vere. Car tada naloži da se Georgije veže za veliki točak za mučenje koji je sa njim okretao, po daskama prepunim velikih eksera, noževa, mačeva. Pošto i dalje nije bio mrtav, car naredi da ga zakopaju u negašeni kreč tako da mu je samo glava bila van zemlje, i da ga tako ostave tri dana da bi sagoreo. Nakon tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da je i dalje živ.

I, tada, Dioklecijan pozove najvećeg maga Rimskog carstva, po imenu Atanasije, da on savlada Georgija. Atanasije pripremi dva napitka – jedan, od koga bi Georgije trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Dioklecijan naredi da silom napoje Georgija prvim napitkom, a pošto se on i dalje nie pokoravao, onda naredi da mu se da i smrtonosni napitak. Međutim, Georgije opet ostaje živ. Potom su ga odveli na gubilište, i tek kad se pomoli, Georgije položi svoju glavu, i bi posečen dana 6. maja 303. godine.

Profesor Kosta Čavoški, u knjizi „Makijaveli“ (izdavač „Catena mundi“, Beograd, 2024), podseća da je Nikolo Makijaveli raskinuo skoro svaku vezu između etike i politike, najviše po ugledu na antičkog mislioca Ksenofonta koji je, nasuprot Sokratu, Platonu i Aristotelu, „dopuštao upotrebu i moralno zazornih sredstava u politici, i to ne samo prema spoljašnjim neprijateljima, što se oduvek smatralo dopuštenim, nego i prema vlastitim građanima“.

Za Makijavelijevo isticanje stava da „država mora raspolagati dobrom vojskom i nadmoćnom silom da bi opstala u svetu u kojem vladaju vučji zakoni“, Čavoški upućuje upravo na Ksenofontovo zapaženje: „U prirodi je jačega da može uzeti ono što hoće od slabijega.“

Sam Nikolo Makijaveli, u knjizi „Vladalac“ (Kosmos izdavaštvo, Beograd – Nova knjiga, Podgorica, 2015), odgovara na pitanje: „Kako je vladalac dužan da se ophodi s vojskom“? Pa, piše: „Vladalac ne sme da ima drugog cilja ni nauma, niti ma šta drugo sebi da stavi u zadatak do uređenja vojske i vođenja rata, jer je to jedina veština koja se očekuje od onog koji vlada.“ Jer, „države su gubili oni vladaoci koji su se radije odavali uživanjima nego oružju“. Ali, vladalac treba i da – „čita istorijska dela i razmotri poduhvate velikih ljudi i njihovo vladanje u ratu; treba da pronikne u razloge njihovih pobeda i poraza, da bi potonje izbegao, a prethodne oponašao“. Tako je, Aleksandar Veliki oponašao Ahila, Cezar Aleksandra, a Scipion Kira…

Među savete tipa „kako dobar vladalac da vlada“, Makijeveli ubraja i „stvari zbog kojih ljude, osobito vladaoce, hvale ili kude“. Primećuje da čovek koji teži da u svemu postupa čestito, „neizbežno propada među mnogima koji čestiti nisu“. Zato smatra da je „neophodno da se vladalac koji hoće da ostane na vlasti nauči nevaljalštini i njome se koristi ili ne, već shodno potrebi“.

Takođe, da bi mu podanici bili odani, vladalac „ne treba da se brine ako ga prati glas surovog, jer su njegovih nekoliko svireposti daleko milosrdnije od postupaka onih kojih iz silnog milosrđa dopuste da se dignu neredi koji sobom nose pokolj i pljačku“?!

Na pitanje „kako vladaoci treba da se drže date reči?“, Makijaveli odgovara sa: „Lav (kao da je mislio na našeg Lava Koji Sedi Na Dve Hoklice, prim.C.M) ne ume da izbegne zamke, a lisica ne zna da se odbrani od vuka. Treba, dakle, biti i lisica da bi se umaklo zamkama i lav da bi se zastrašili vuci.“ To bi značilo da „mudar vladalac ne može i ne treba da se drži obećanja kada je to na njegovu štetu i kad je nestalo razloga zbog kojih je obećanje prvobitno dato“, jer vladalac uvek ima načina kako da „u zakon odene svoje verolomstvo“.

Makijavelijevo naravoučenije je: Neka se vladalac trudi da pobedi i sačuva državu, a sredstva kojima se pritom koristio svi će uvek smatrati časnim i pohvalnim, „jer se pučina drži samo onog što vidi i što je krajni ishod neke stvari, a svet nije drugo nego puk“.

U knjizi “Spin diktatori” (izdanje: “Arhipelag”, Beograd, 2023), autori Sergej Gurijev i Danijel Trajsman, baš primerom našega Poglavice ilustruju vođe koje su “iskoristile popularnost kod širokih narodnih masa da bi oslabile tripartitnu podelu vlasti”. Podsećaju da je Vučić “umeće brusio kao ministar informisanja u vladi Slobodana Miloševića, tokom 1990-ih” i tvrde da je Srbija, još pre tri godine, “ispoljavala karakteristične znake degeneracije demokratije”, tako što je Vučićeva stranka kontrolisala većinu velikih TV stanica i tabloida, od kojih “mnogi profitiraju od reklama i dotacija iz javnog sektora, a ti mediji redovno dovode u pitanje patriotizam opozicije”. Takođe, “kritički mediji suočavaju se s lažnim optužbama sa ogromnih odštetnim zahtevima i učestalim kontrolama od strane poreskih obveznika.”

Gurijev i Trajsman tvrde da spin diktatori “vole da optuže opoziciju za nasilje”, ali je Vučić “otišao još dalje u osvajanju simpatija javnosti, optužujući svoje protivnike da pokušavaju da ga ubiju”, pa su mnogi mediji “izveštavali o zaverama radi atentata, ali retko kada dolazi do hapšenja i podizanja optužnica”.

Ovi autori tvrde da spin diktatori nastavljaju da “neguju korisne prijatelje na Zapadu”. Kada je LKSNDH u pitanju, oni navode aktuelan primer, kako “Vučić željno očekuje zauzvrat izvesnu dobit ukoliko pristane na izolaciju Rusije od strane EU zbog Ukrajine”: “Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel bio je oduševljen kada je maja 2022. posetio “svog dragog prijatelja Aleksandra” u Beogradu; pored ostalih šargarepa koje je nudio, bilo je i brže pristupanje EU i desetine milijardi pomoći EU Balkanu”.

Gurijev i Trajsman, inače, tvrde da “spin diktatori pokušavaju da izgledaju kao demokratski političari a spin diktature se obično pojavljuju onda kada beskrupulozne vođe uzurpiraju slabe demokratije”.

Kosta Čavoški („Makijaveli“, 2024) aktuelizuje i prastaru Ksenofontovu dilemu: „Da li glavni podsticaj na pokornost leži u tome da se pokorni hvale i poštuju, a nepokorni kažnjavaju i sramote“?

Prema Ksenofontu, „voljna poslušnost“ podrazumeva da „vladar čini dobro svojim podanicima da bi mu se ovi od svoje volje pokoravali“: „Vladar treba da podseća na dobrog pastira koji od svog stada ima koristi tako što ga čini srećnim (u meri u kojoj se za ovce može reći da su srećne); a kralj tako isto treba da usrećuje i svoje gradove i ljude, ako hoće od njih imati koristi.“

Čavoški primećuje da voljnu poslušnost vladar može imati samo u vlastitom narodu sa kojim je srodan, dok se nad pokorenim narodom može ostvarivati samo iznuđena pokornost. Prema Ksenofontu, vladaru se „podanici ne pokoravaju zbog prijateljstva nego iz nužde, i da će se ukoliko im ne bude zadavao strah, truditi da opet budu slobodni“.

Gotovo dva milenijuma pre Makijavelija, Ksenofont je pisao da vladar treba da čini sve što je u njegovoj moći da mu podanici ne bi naudili (Kir Stariji je znao da mu od pokorenih naroda preti smrt i da će zlo proći ako ih ne učini nemoćnim i ne spreči da mu se približe.)

Po Makijaveliju, pak, to se može postići zastrašivanjem i činjenjem dobrih dela podanicima, ali je ipak mnogo sigurnije da se podanici boje vladaoca nego da ga vole!? Jer, kada je o zastrašivanju reč, po Ksenofontu, „od svih zala dušu najviše umara strah“….

A kako, prema autoru spisa „Vladalac“, „ izbeći prezir i mržnju“ koji mogu da rezultuju nekakvom urotom ili, prevedeno na današnji jezik, „cvjetnajom revolucijom“?

Nikolo Makijaveli je pisao da vladaoca „omrznutim, pre svega, čini otimanje i prisvajanje imovine i žena svojih podanika“, pa predlaže da se vladalac klone diranja u nečiji posed ili čast. Pučina, takođe, prezire onog koga smatra nestalnim, lakomislenim, strašljivim i neodlučnim.

Najkorisniji lek protiv potencijalne zavere je da „masi nisi mrzak, jer svako ko kuje zaveru računa da će ubistvom vladaoca zadovoljiti narod“. Makijaveli zaključuje da vladalac ne treba mnogo da mari za zavere dok god ga narod voli, ali kad je u narodu mrzak i neomiljen, treba da strahuje od svega i svakoga. Zato vladaoci treba da prenesu na druge ljude sprovođenje neprijatnih mera, a da za sebe drže samo one koje donose slavu.

I, naravno, tu ide i ona obavezna lekcija iz doba vladavine knjaza Miloša, uz opasku da ovde neko uopšte nije razumeo rodonačelnika loze Obrenovića: “ Šta radi narod, upita knez Miloš. – Buni se. – Steži, naredi knez. – Prođe neko vreme, Miloš ponovo upita: – Šta radi narod? – Ćuti. – Popuštaj!”

Nadam se da neće zvučati samoljubivo ako, na kraju, citiram deo svoje poslednje kolumne („Cv(i)jetnajom revolucijom do pedarhije“, cvijetinmilivojevic.blogpost.com, 24.4.2025): Možda je izlaz iz autokratije sa elementima plutarhije, makar i privremena (pelazna), vladavina najpametnijih, odnosno istinske elite znanja i morala? Pedarhija je taj tip vladavine u kojoj su sluge i servis naroda i države oni koji nas uče i vaspitavaju. U suprotnom, narod (društvo, država, institucije, vlast i opozicija…) – ako izda ovu mladost – ovakvu decu ne zaslužuje ni da ima!

Cvijetin Milivojević