Ruske službe, poznate po “nepogrešivim” prognozama – koje su u više navrata zakazale čak i kad je trebalo da zaštite sopstvene generale, vojne baze i rafinerije – sada nas obaveštavaju da će 1. novembra u Srbiji biti „Majdan“. Bez objašnjenja. Bez konteksta. Bez ikakvog truda da se ta poruka ne shvati kao providna pretnja ili kao pokušaj unošenja panike. A zapravo, možda je i baš to poenta.
Aluzija je jasna – Ukrajina, 2014. godine, protesti, smena vlasti, sukobi. Reč “Majdan” u ruskoj retorici odavno je izgubila značenje geografije i postala politički bauka za potpaljivanje straha. Ali zašto bi bilo koga u Srbiji zanimale paranoje Kremlja?
Zato što Srbija još veruje u mit o bratskoj Rusiji.
A taj mit je već toliko puta izdao da više ni ne pokušava da se pretvara da je drugačije. Rusija – zemlja sa BDP-om manjim od Italije, sa socijalnim sistemom koji raspada brže nego sovjetske karte u džepovima komunističkih nostalgičara, zemlja koja je ratovima pokušala da se predstavi kao velesila, ali iza sebe ostavlja samo ruševine, sankcije i vojne poraze.
I ta i takva Rusija sada zna tačno šta će se desiti u Srbiji. Zna datum. Ali ne zna kad će joj sledeći dron s municijom preleteti preko Crnog mora. Ne zna kad će joj eksplodirati sledeći skladište goriva. Ne zna kako da zaustavi sopstvenu decu da ne beže glavom bez obzira iz zemlje koju uništava sopstvena paranoja, klerikalizam i kleptokratija.
A zna šta će biti kod nas?
Ono što Rusija zove proročanstvom, obično je zapravo pretnja. Ili sugestija. Ili plan. Zato kad vam ruske službe “jave” da će u Srbiji biti Majdan, možda treba da se zapitamo – da li nas obaveštavaju ili najavljuju?
Jer, kroz istoriju, bratstvo s Rusijom se uvek završavalo isto: hladnim leđima u ključnim momentima. Od Berlinskog kongresa do devedesetih, od Srebrenice do današnjih sankcija koje uvode jedino kad njima odgovara. Kad njima treba – Srbija je „prijatelj“, „pravoslavna braća“, „antizapadni bastion“. Kad njima ne treba – Srbija je ta koja treba da ćuti i da se ne meša.
I naravno, tu je i Crkva.
Ruska pravoslavna crkva, poznata po tumačenju ratova kao svetih misija i zločina kao dela božje volje. Poglavar koji blagosilja bombe, dok se u njegovim redovima gomilaju pedofilski skandali, kriminalne mreže i veze sa obaveštajnim službama.
A kad ta i takva struktura krene da „proriče“ Srbiji sudbinu, onda je jasno da neko tamo – u senci Kremlja i kadilnice – ima plan. I taj plan verovatno ne podrazumeva stabilnu, demokratsku i suverenu Srbiju. Nego Srbiju na uzici. Srbiju koja se boji. Srbiju koja ne pita.
Zato je vreme da se pitamo – dokle više?
Dokle ćemo slušati „proročanstva“ onih koji nisu u stanju da upravljaju sopstvenom sudbinom? Dokle ćemo pristajati da budemo pozornica za tuđe igre, a ne akteri svoje budućnosti?
Možda 1. novembra neće biti ničega. Možda hoće. Ali jedno je sigurno – dok god budemo verovali da će neko iz Moskve znati šta je dobro za Beograd, imaćemo i proroke, i izdaje, i pretnje.
I nijednu stvarnu slobodu.
Bojan Jovanović
