“Neprijatelj stada nije vuk. Neprijatelj je pastir.”
Zvuči kao parabola, ali to je suva istina današnje Srpske pravoslavne crkve (SPC). Jer ono što uništava crkvu nije spoljašnji pritisak, niti „neprijateljski Zapad” – kako to često ponavljaju – već oni iznutra. Pastiri koji su postali trgovci dušama, silovatelji dece i saučesnici u zataškavanju najtežih zločina protiv nevinosti.
UBISTVO BOGOSLOVA MILIĆA BLAŽANOVIĆA – POČETAK ISTINE
Milić Blažanović, mladi bogoslov, tragično je stradao u jednom manastiru – mestu gde je trebalo da pronađe mir, veru i duhovni poziv. Umesto toga, bio je seksualno zlostavljan i zastrašivan do smrti. Njegovo ubistvo nije izolovan incident. To je simptom jednog trulog sistema.
Dugogodišnje zataškavanje, izostanak zvanične istrage i odsustvo javne osude od strane crkve jasno ukazuju na postojanje organizovanog mehanizma za zaštitu zločinaca u mantijama. Svi pokušaji porodice da dobiju odgovore nailazili su na zid ćutanja – zid koji je izgradila i crkva i država.
Pokretanje ozbiljne, nezavisne istrage o ubistvu bogoslova Milića Blažanovića – koji je pre smrti seksualno zlostavljan u manastiru – predstavljaće tektonski udar na temelje SPC, ali i političke elite koje su je štitile. Ovaj slučaj je više od jednog zločina. On je simbol kraja jedne tišine.
Jer ako postoji dokaz o organizovanom podvođenju dece, o sistematskom prikrivanju krivičnih dela, o strukturama unutar crkve koje funkcionišu poput mafijaške lože, onda je to ovaj slučaj.
ORGANIZOVANA PEDOFILIJA: IMENA I SLUČAJEVI
U okviru međunarodnog registra seksualnog zlostavljanja u verskim zajednicama pravoslavne orijentacije, u kojem sam učestvovao, SPC je odgovorna za oko 21% slučajeva u celoj Evropi. To su samo prijavljeni i delimično dokumentovani slučajevi – stvarni broj je višestruko veći.
Neki od poznatijih slučajeva:
- Episkop Vasilije Kačavenda
Optužen za višestruko seksualno zlostavljanje maloletnih bogoslova. Iako su svedočanstva i video dokazi postojali, nikada nije sudski gonjen. SPC ga je “penzionisala u miru” – bez osude, bez procesa.
- Sveštenik D.V.
Priveden zbog višestrukih optužbi roditelja čija su deca bila ministranti u crkvi. Slučaj brzo prebačen u nadležnost crkvenog suda, bez transparentnosti. Državno tužilaštvo nije reagovalo.
- Monah S. iz manastira u centralnoj Srbiji
Više desetina svedočenja roditelja i bivših bogoslova ukazuju na sistematsko zlostavljanje. Uloga igumana i lokalne eparhije u zataškavanju slučaja je dokumentovana, ali bez reakcije države.
Sistemski obrasci:
Žrtve se uveravaju da “greše” i da su “iskušenje đavola”.
Roditelji se zastrašuju, nude im se novčane “donacije”.
Optuženi se premeštaju u druge eparhije – metod identičan katoličkoj crkvi u Irskoj i SAD.
PRAVNA STRUKTURA ZATAŠKAVANJA
Ko je odgovoran?
Prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije:
Član 180-183: Zabranjuje seksualno zlostavljanje maloletnika, uključujući zloupotrebu položaja.
Član 332: Predviđa kazne za neprijavljivanje krivičnog dela.
Član 334: Saučesništvo u prikrivanju zločina, naročito od strane institucija, je krivično delo.
Institucionalni saučesnici:
Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) – koje u više navrata nije reagovalo na prijave.
Tužilaštvo – koje je odbijalo da pokreće istrage pod obrazloženjem “nedostatka osnova”.
Bezbednosno-informativna agencija (BIA) – koja je nadzirala istraživače i novinare, ne zlostavljače.
Ove strukture nisu samo saučesnici po nemaru. One su aktivno učestvovale u kriminalnom poduhvatu zataškavanja. Na primer, izveštaji o zlostavljanju su klasifikovani kao “pitanje nacionalne bezbednosti”.
Srpski bezbednosno-pravni sistem aktivno je učestvovao u zataškavanju ovih zločina. Od obaveštajnih službi do tužilaštava i sudova, formiran je sistem u kome žrtva postaje izdajnik, a počinilac zaštićeni svetac. U više slučajeva policija je ignorisala svedočenja, sudovi su obarali optužnice, a državni vrh se ponašao kao PR služba crkve.
Kao pravna činjenica, ovde je u pitanju saučesništvo u prikrivanju krivičnih dela, uključujući:
Omogućavanje osumnjičenima da se ne pojave pred sudom.
Sprečavanje medijskog izveštavanja putem pritisaka.
Aktivno targetiranje i diskreditovanje žrtava i istraživača.
PSIHOLOŠKE POSLEDICE: ŽIVOT NAKON SILOVANJA
Zlostavljanje u kontekstu duhovne vlasti ostavlja dublje posledice nego u sekularnim institucijama:
Seksualno zlostavljanje u verskim institucijama ima posebno razoran učinak jer kombinuje:
Fizičku silu,
Psihološku manipulaciju, i
Duhovni teror.
Kompleksni posttraumatski stresni poremećaj (CPTSD) – dugotrajna disocijacija, depresija, suicidalne ideacije.
Gubitak identiteta i vere – žrtve osećaju krivicu pred Bogom, ne pred zlostavljačem.
Društvena izolacija – mnoge žrtve se sele u inostranstvo, skrivaju identitet, gube kontakt sa porodicom.
Prema psihološkim istraživanjima, verovatnoća samoubistva kod žrtava seksualnog zlostavljanja u verskim institucijama je 3-5 puta veća nego kod drugih trauma.
POLITIČKA ZAŠTITA ZLOSTAVLJAČA: ODGOVORNOST VLASTI
Od Miloševića do Vučića, nijedna vlast nije dirala SPC. Ali vlast Aleksandra Vučića otišla je dalje: ona je aktivno zaštitila sveštenike-predatore.
Dokazi političke zaštite:
Lični susreti predsednika sa licima pod optužbom, uz reči podrške.
Javna osuda onih koji iznose istinu – optuživanje za “rušenje SPC i Srbije”.
Zakon o verskim slobodama – koji daje SPC pravnu autonomiju, van domašaja državnog nadzora.
Vlada predsednika Vučića nosi najveću odgovornost, jer je pod njenom vlašću zlostavljanje prestalo da bude samo tragedija i postalo – državna politika zataškavanja. I zato će najveći deo sramote i međunarodnog skandala pasti upravo na ovu vlast. Jer su zločine SPC predstavili kao napad na državu, a istinu kao neprijateljsku propagandu.
ZAKLJUČAK: VREME JE ZA SUD I KATARZU
Srpska pravoslavna crkva se više ne može reformisati iznutra. Njena hijerarhija je ukaljana krvlju, tišinom i mukom dece. Istina mora doći spolja – kroz:
Nezavisne istrage.
Međunarodni pritisak.
Krivične postupke.
Srpska pravoslavna crkva neće biti uništena napadom spolja. Nju su već uništili ljudi koji su se zakleli da je čuvaju. I to ne zbog grešnosti – greh je ljudski – nego zbog sistematske organizacije zla pod plaštom svetosti.
Ali vreme je da se više niko ne plaši mantije.
Vreme je da crkva bude očišćena.
Vreme je da narod dobije nazad ono što mu je oteto: veru bez zlostavljanja, oltar bez zločina, Boga bez mafije.
A svaki političar koji je štitio zločince u mantijama mora odgovarati pred zakonom i istorijom. Jer nema svetinje tamo gde deca vrište, a odrasli ćute.
Đakon Bojan Jovanović
