Slovo o slobodi 
Skoro neprimetno i tiho, kapilarno i postepeno, korupcija se uvukla u svaki deo društva i države. Negde je dopuzala, a negde je nogom otvarala vrata.
I sada je tu. Na grbači skoro svakog od nas. Gleda nas u oči i ruga se svemu u šta verujemo. Dželat sa osmehom. Kao jahač apokalipse, koji u jednoj ruci drži kosu i seče nemilosrdno po zakonima, licencama, pravdi i znanju, a u drugoj ruci drži vreću koju puni pohlepom, bahatošću i novcem. Sa jedne strane zgarište državnih temelja, a na drugoj širok osmeh i zlatan zub.
Sa jedne strane bačene godine rada, učenja i iskustva, a sa druge strane sabrane godine lopovluka, prevara i manipulacija. Sa jedne strane javno dostupna vekovna znanja na jedan klik na google-u, a sa druge stare nedostupnost informacija kako izgleda jedan ugovor ili projekat.
Može da se zna koliko je reči, tvitova ili postova neko objavio protiv ove vlasti, ali ne može da se zna ko je šta projektovao, dogovorio, naplatio. Prvi će o svom trošku da ide na robiju ili će dobiti nanogicu, a drugi će o trošku ovog prvog da sagradi zgradu i kupi lamborgini.
Justiciji je glava odsečena, a terazije pokidane. Razum je u okovima, a pravda zgažena i obeščašćena. Ostavljeni da umru. U jarku pored puta. Pored puta koji je izgrađen na temeljima korupcije.
I tako izgledaju skoro svi putevi, sve životne arterije Srbije u poslednjoj deceniji. Od obrazovanja i zdravstva, do energetike i privrede.
I ovo je slika današnje Srbije. Naslednika „Slova o slobodi“, dela koje je napisao Božidar Grujović, davne 1805. godine. Kao prvi sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta objavljuje načela ustava ustaničke Srbije: „Zakon dobre, zaslužene da nagradi; a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje… Gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona… Gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda, tu je voljenost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine; tu je umro vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom“.
Ostalo nam je „Slovo o slobodi“. Imamo zakone, ali kao da ih nemamo.
Živimo, ali kao da ne živimo.
Kada bi se nakon brojnih tragedija, koje preživljava današnja Srbija, kaznili svi odgovorni, vlasti bi nestalo. Došlo bi do smene vlasti po sili zakona, jer iz vlasti nema ko ne učestvuje u sistemskoj korupciji, koja ide od samog vrha. Institucionalizovana korupcija je najveća pošast i najveći problem našeg društva, ona uništava institucije, ugrožava funkcionisanje države i bezbedan život svih građana. Zato prema njoj treba da imamo nultu tolernaciju.
Nažalost, ne samo krađom narodnih para nego se i gubljenjem života vidi kolika je cena tajnih tendera i direktnih pogodbi gde nema kontrole i nadzora, gde je struka potpuno ponižena i gde je državna politika potčinjena ličnim interesima. Iz svega što predstavnici vlasti pričaju ovih dana može se zaključiti da im je jedini cilj opstanak na vlasti, koja im omogućava privilegije i bogatstvo. Ne možete vršiti ili imati vlast bez odgovornosti. Opteretili su celo društvo i svakog građanina ove zemlje, njihovim ličnim odnosima, obećanjima i dogovorima. Javnost ne želi izgovore i lična prepucavanja i hajdučije, građani imaju pravo da zahtevaju bezbedan život i odgovornost.
Treba nam specijalno tužilaštvo protiv korupcije. Specijalni tužilaštvo protiv zločina i opstrukcije nad zakonima i procedurama. Nad pravilima struke. Svakog zakona i svake struke.
I takav isti sud. Sud protiv korupcije. Da ne kažem preki sud.
Prvo je ušla neprimetno, tiho i kapilarno.
– „Brate, imaš neki pos’o za mene?“
– „Imam brate neki budzet za asfaltiranje. Čime se ti ono baviš?
– „Držim trafiku. Znaš onu na ćošku kod semafora?“
– „Aaaa, da. Pa, ne znam šta da kažem. Ja radim ovo za puteve.“
– „Znam ja čoveka u Austriji, prodaje polovne mašine za asfaltiranje…“‘
– „Pa što ne kažeš bratski, sad je to druga priča. Ajde sedi da se dogovorimo…“
A onda je krenula nogom da otvara vrata.
– „Poslao me Crni da se javim u vezi sa gradnjom zdravstvenog centra.“
– „Da, i?“
– „Šta i? Ja treba da budem glavni izvođač, šta se praviš blesav?“
– „Ja sam gospodine glavni projektant, inženjer sa licencom, odgovoran za procedure. Molim Vas izadjite napolje.“
– „Koje bre procedure? Znaš li ti Crnog? Ne znaš. E pa sad ćeš da ga upoznaš!“
A sada to ide rame uz rame sa ljudima iznad zakona.
– „Ovo je naš brat. Sve ti je jasno, ne treba ništa da ti objašnjavam.“
– „Sve jasno ne brini. Biće sve kao i prošli put.“
Onda su oni „radili“ kao i prošli put, a sutradan je još 1.000 mladih otišlo iz Srbije u potrazi za svojim životom. Za svojim parčetom dostojanstva.
Ništa ne sme više biti kao „prošli put“.
Nema odustajanja. Borba protiv korupcije je borba za život.
Miodrag Gavrilović
