Polako svima u Srbiji postaje jasno da nam je neophodna suštinska promena političkog sistema što znači promenu strukture vlasti, načina na koji biramo poslanike, sistema po kojem se biraju lideri stranaka, izbornih zakona i pravila koja se odnose na medije tokom izborne kampanje. Mnoge poltičke opcije i javne ličnosti godinama izlaze sa različitim modelima kako doći do suštinske promene političkog sistema, međutim ta rešenja su često samo polurešenja i ne udaraju u srž problema.
Kod nas se zanemaruje činjenica da skoro svi politički subjekti u zemlji nemaju otvoren i transparentan proces izbora predsednika stranke i njegovog najbližeg rukovodstva, upravo suprotno ovaj proces je u potpunosti zatvoren za javnost. Osim toga, skupština stranke u najvećem broju slučajeva samo potvrđuje izbor jednog kandidata kojeg je prethodno nominovao glavni odbor čiji sastav je kontrolisan. Na ovaj način u potpunosti se ubija svaka vrsta unutarstranačke demokratije i mogućnost da unutar organizacije postoji struja koja bi se pozicionirala da u budućnosti preuzme rukovođenje strankom u slučaju da trenutno rukovodstvo ne postigne željene izborne rezultate. Takođe, ne postoji mogućnost redovne revizije rukovodstva neposredno nakon okončanja izbora gde bi svi članovi mogli direktno da se izjasne o tome da li su zadovoljni postignutim rezultatom i radom predsednika ili žele prevremene unutarstranačke izbore. Osim što ne postoji formalan zakonski okvir koji bi ova pitanja regulisao, kod nas ne postoji ni politička kultura da vodeća struktura unutar stranke toleriše i dozvoljava postojanje opozicije već se ona marginalizuje i na kraju totalitarno isključuje iz stranke. Politička kultura često izostaje i sa druge strane kod onih koji na prvo neslaganje ili poraz na unutarstranačkim izborima odlučuju da napuste stranku i kreiraju svoju političku organizaciju. Naravno da postoje one stranke u kojima je stepen demokratske kulture i tolerancije veći u odnosu na ostale organizacije i tu se već jako dugo ističu Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije.
Dugo se govori o tome kako su izborni uslovi loši, a medijska slika još gora, jer se ne poštuju zakoni. Međutim, iako ima istine u tome i tačno je da postoje istorijski primeri kada su čak i pod ovim ili sličnim izbornim zakonima održani fer i pošteni izbori (Parlamentarni izbori: 2003, 2007. i 2008. godine), to ne isključuje činjenicu da postoje pitanja koja nisu na pravi način regulisana. Veliki problem ostaje birački spisak koji nikako ne održava realno stanje stvari i to primarno zbog velikog broja ljudi koji ne koristi biračko pravo, ono što treba uvesti kao praksu i što postoji u velikom broju država jeste dinamičan birački spisak. On podrazumeva da se svi novi birači koji po prvi put žele da glasaju registruju onlajn ili u opštini nakon čega se dodaju u dinamičan birački spisak. Registracija važi sve dok birač koristi svoje pravo glasa, ukoliko dva puta ne iskoriste biračko pravo na nacionalnim izborima on se automatski briše iz registra i onda je potrebno da ponovo popuni prijavu najkasnije nekoliko dana pre novih izbora. Na ovaj način se vrlo lako rešava pitanje preminulih, apolitičnih i ljudi koji žive u dijaspori zbog kojih broj ljudi sa pravom glasa deluje previsoko što izaziva sumnju kod velikog broja građana u čitav izborni proces. Takođe, neophodno je da sve lokalne izborne komisije budu osposobljene da u realnom vremenu objavljuju rezultate izbora na svojim portalima, kao i da sve nacionalne frekvencije budu u obavezi da organizuju minimum jednu predizbornu debatu između svih relevatnih političkih aktera, kao i samostalne emisije gde bi kandidati mogli da predstave sebe i svoj politički program. Obe stavke koje se tiču medija moraju biti jasno zakonski definisane kako ne bi došlo do zloupotreba.
Sve je veći vapaj ljudi za promenom izbornog sistema, odnosno načina na koji biramo narodne poslanike. Proporcionalni izborni sistem postao je karikatura samog sebe s obzirom da u parlamentu sede poslanici koji nemaju nikakvu autonomiju u svom radu ili realnu podršku u biračkom telu. Ono što ljudi žele da vide jeste povratak većinskog izbornog sistema koji bi osnažio demokratsku vezi između poslanika i građana, ali i stvorio prostor za defragmentaciju srpske političke scene. Iako proporcionalnost nije karakteristika većinskog izbornog sistema, postoje različite varijante ovog sistema u kojima ne dolazi do velike disproporcije između broja glasova i broja poslanika u parlamentu kao što je to slučaj sa jednokružnim sistemom iliti „First-past-the-post“. Francuska koristi dvokružni izborni sistem koji omogućava da dva, a nekada i tri kandidata sa najvećim brojem glasova u izbornoj jedinici uđu u drugi krug zbog čega je razlika u broju osvojenih glasova i broja mandata neke partije mnogo manja nego u britanskom sistemu. Australija koristi nešto drugačiji model većinskog izbornog sistema gde građani glasaju za kandidate rangirajući ih po svojim ličnim preferencijama i ovaj sistem funkcioniše kao „instant run-off“ jer se već u prvom krugu preraspoređuju glasovi po preferencijama dok neki kandidat ne pobedi. Ono što je ključno za ove sisteme da bi funkcionisali jeste da izborne jedinice imaju približno sličan broj glasača i da su crtane na neutralan način.
Apsolutno je nedopustivo to što ljudi koji nisu dobili politički mandat od građana mogu da postanu predsednici vlade ili ministri. Kada tako nešto zakon ne zabranjuje onda ne treba da se čudimo kada nam u vladi sede ljudi poput Đure Macuta, ili ranije Mirka Cvetkovića. Upravo zato je od ogromne važnosti vraćanje većinskog izbornog sistema i unošenje u zakon obaveze da premijer i ministri dolaze iz redova poslanika i da oni nastavljaju da obavljaju funkciju poslanika i po izboru u vladu. Na ovaj način građani direktno mogu u svojim izbornim jedinicama da nagrade ili kazne ministra ili čak premijera ukoliko su nezadovoljni sa njegovim radom, osim toga ovo bi značilo da bi predstavnici izvršne vlasti mnogo češće bili u parlamentu i učestvovali u raspravama i podnosili račune parlamentarnoj opoziciji. Neophodno je jasno locirati odgovornost u jednoj figuri izvršne vlasti, odnosno predsedniku vlade, koji bi bio centralna odgovorna ličnost za stanje u zemlji. Smanjenje broja poslanika i uvođenje statusa „zvanične opozcije“ bi takođe pozitivno uticalo na defragmentaciju političke scene, ali i na prepoznatljivost partijskih lidera.
Implementacija ovih reformi bi dovela do unutrašnje demokratizacije političkih stranaka, boljih izbornih i medijskih uslova, transparentnijeg izbornog procesa, defragmentacije političke scene, osnaživanja demokratske veze između poslanika i građana i jasnog političkog mandata vlade. Kombinacija ovih pregloda bi nesumnjivo dovela do suštinske promene poltičkog sistema u Srbiji.
Filip Kalmarević
