Kako AV “pobeđuje” na izborima na kojima ne bi smeo ni da se kandiduje?!

Da me je neko od opozicionara pitao – k’o što nije, ali mi to nije smetalo da ih, po običaju, javno „sovjetujem“ – dva bih krunska argumenta predložio u prilog tome da su minuli izbori u Kosjeriću i Zaječaru trebalo da se, a svi sledeći, po Poglavičinim „pravilima“ organizovani, parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori, moraju da se – ili spreče ili da se, u sred izbornog dana, prekinu.

Šest i po godina sam upozoravao da u Ustavu Republike Srbije precizno piše da predsednik Republike ne može da obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost, što znači da, kao predsednik svih građana, ne može paralelno da bude i „posebni“ predsednik samo jedne stranke. Aktuelni predsednik je tu svoju ustavnu obavezu ispunio tek pošto je, prethodno, 26 puta (s)lagao građane, javno se oročavajući kako će se „do tada i tada“ smilovati i povući taj, ispostavilo se, neumitan potez.

Prošlog osmog juna, predsednik svih građana je, kao i na svim izborima koji su organizovani posle 2017. godine, opet bestidno prekršio Ustav i zakone zemlje čiji je predsednik, direktno učestvujući na opštinskim u Kosjeriću i gradskim izborima u Zaječaru, tako što je lokalne liste partije čiji je, i dalje, visoki funkcioner i neupitni vođa, nazvao svojim imenom i prezimenom, uz dodatnu, sa funkcije predsednika Republike poslatu, preteću poruku onima koji ne glasaju za tu hibridnu listu – „Ne damo Srbiju!“.

Da sumiramo zašto predsednik Republike ne može i ne sme da bude kandidat ili nosilac liste na bilo kojim drugim izborima osim na predsedničkim:

Predsednik Republike (član 1 Zakona o predsedniku Republike) „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“; „ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“ i „dužan je da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija“ (član 9 istog zakona).

Prelazimo odmah na propis koji uređuje potencijalni sukob interesa pri vršenju javne funkcije. To je Zakon o sprečavanju korupcije, treći odeljak („Sukob interesa“) i član 50 koji je više nego direktan.

Tu, crno na belo, stoji: „Javni funkcioner ne može da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, pod čime se posebno podrazumeva korišćenje javnih resursa u svrhu javnog predstavljanja učesnika u izborima i njihovih izbornih programa, pozivanja birača da za njih glasaju na izborima, odnosno da bojkotuju izbore, kao i korišćenje javnih resursa za druge vidove političkih aktivnosti, kao što su rad sa biračima i članstvom, organizovanje i održavanje skupova i promocija, izrada i podela reklamnog materijala, brošura, lifleta i publikacija, političko oglašavanje, istraživanje javnog mnjenja, medijske, marketinške i konsultantske usluge i sprovođenje obuka za stranačke aktivnosti.“

U istom članu su i dva dodatna stava. Jedan propisuje da je „javni funkcioner dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke, odnosno političkog subjekta“.

Drugi kaže da javni funkcioner „ne može da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, pod čime se posebno podrazumeva korišćenje tih javnih skupova i susreta za javno predstavljanje učesnika u izborima i njihovih izbornih programa, pozivanje birača da za njih glasaju na određenim izborima, odnosno da bojkotuju izbore“.

A upravo sve to, protivustavno i protivzakonito, na obeležavanju Dana policije koji se „preklopio“ sa izborima u Kosjeriću i Zaječaru, (u)činio je predsednik Republike.

Optužio je opoziciju da ceo dan „drži Kosjerić u zatočeništvu i maltretira sve ljude“; zapretio je davanjem čvršćih ovlašćenja policiji; ustvrdio da su „stigli rokeri i bajkeri i veterani odavde, da biju nekoga“; kazao je da su „u Zaječar stigli u crnim džipovima one lopuže iz Zrenjanina, pufovci ili tako nekako, da prete i maltretiraju“ i da opozicija (!) „brutalno krši zakone“, te da je, dan-dva ranije, „izvršen najstrašniji linč, zločin bez presedana nad studentom koji želi da uči“… Usred izbornog dana, zloupotrebljavajući Dan policije, preusmerio je sve medijske reflektore na sebe, e da bi se bavio propagandom za račun svoje oktroisane partijske liste i kontrapropagandom i diskvalifikacijom političkih protivnika na izborima u Kosjeriću i Zaječaru.

Zakon o sprečavanju korupcije (član 40) izričit je i u tome da je javni funkcioner dužan da javni interes ne podredi privatnom, da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno obavljanje javne funkcije. Takođe, javni funkcioner „ne sme biti zavisan od lica koja bi mogla da utiču na njegovu nepristrasnost, niti da koristi javnu funkciju zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice“.

Osim toga, javnom funkcioneru je „zabranjeno da upotrebi, radi sticanja koristi ili pogodnosti sebi ili drugom ili nanošenja štete drugom, informacije do kojih dođe na javnoj funkciji, ako nisu dostupne javnosti“.

Takođe, član 47 veli da javni funkcioner “ne sme da savetuje pravna i fizička lica o pitanjima u vezi sa javnom funkcijom na kojoj se nalazi“, što je predsednik činio čak i na sam izborni dan.

Član 49 ovoga zakona izričit je i u tome da javni funkcioner “ne sme da bude član bilo kog organa udruženja, niti njegov zastupnik, ako između javne funkcije i članstva u organu udruženja ili zastupanja udruženja postoji odnos zavisnosti ili drugi odnos koji ugrožava ili bi mogao da ugrozi njegovu nepristrasnost ili ugled javne funkcije“.

U ovom delu, još nekoliko pojašnjenja u prilog tezi da predsednik svih građana ne sme da bude ni kandidat ili nosilac liste na lokalnim izborima. Setimo se samo kako je, uoči parlamentarnih izbora u Hrvatskoj, promptno reagovao tamošnji ustavni sud, zabranjujući aktuelnom predsedniku Milanoviću da se samo i pominje kao „navlaka“ kandidat za potencijalnog premijera. A ceremonijalna ovlašćenja predsednika republike u Srbiji i Hrvatskoj su skoro identična.

Član 41 Zakona o sprečavanju korupcije je pojam „sukoba interesa“ definisao kao „situaciju u kojoj javni funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na obavljanje javne funkcije“, dok se „privatni interes“ definiše kao „bilo kakva korist ili pogodnost za javnog funkcionera ili povezano lice“.

Prema članu 2 ovoga zakona, “javni funkcioner” je svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organu javne vlasti, osim lica koja su predstavnici privatnog kapitala u organu upravljanja privrednog društva koje je organ javne vlasti; a “javna funkcija” je funkcija koju vrši javni funkcioner; dok je “javni resurs” nepokretnost, pokretna stvar i svako drugo dobro koje je u javnoj svojini, odnosno u drugom obliku svojine koje koriste organi Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, javna preduzeća, privredna društva, ustanove i druge organizacije čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave“.

Zašto poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH) tako beskrupulozno, a svesno krši Ustav i zakone, e ne bi li „gromadom“ od ličnog rejtinga natkrilio i obesmislio sve nivoe izbore, samo da bi partijskoj listi svoje stranke u odumiranju i novog pokreta u nadiranju, obezbedio sumnjive izborne pobede?

Zakon o izboru narodnih poslanika kaže da jedino ako politička partija sama formira izbornu listu kao naziv podnosioca liste mora da navede svoje stranačko ime. Između ostalog i zbog ove obaveze iz člana 67, Es-En-Es uvek na izbore izlazi kao koalicija, jer u tom slučaju (isti član zakona) naziv izborne koalicije „može da sadrži ime i prezime fizičkog lica (to lice se uvek zove AV!) ako se ono s tim saglasi u pismenoj formi, pri čemu se uzima da se fizičko lice time što je potpisalo izbornu listu, koalicioni sporazum ili ovlašćenje za zaključenje tih sporazuma saglasilo i s time da se njegovo ime upotrebi u nazivu podnosioca izborne liste“.

Prema članu 69, nosilac liste može biti i „lice koje je kandidat za drugi državni organ, odnosno kandidat ili nosilac liste za izbor organa autonomne pokrajine ili jedinica lokalne samouprave za koji se istovremeno sprovode izbori“. Uz to, „nosilac liste može, ali ne mora biti kandidat za poslanika na toj izbornoj listi“.

Ovaj zakon, naravno, ne predviđa mogućnost da nosilac liste može da bude i lice koje je već izabrano na najvišu državnu funkciju, za predsednika Republike, i koji se, kao takav, ne može ni kandidovati za narodnog poslanika ili, u našem slučaju, odbornika, što će reći da je kandidatura liste „AV – Ne damo Srbiju“ na minulim lokalnim izborima bila očigledna namera prevare birača koji su birali odbornike u svojim jedinicama lokalne samouprave.

Ovom prevarom, LKSNDH sebi pribavlja protivpravnu političku i drugu korist, jer, nakon izbora, on dolazi u poziciju da lično i nameće budućeg predsednika opštine ili gradonačelnika, nipodaštavajući izbornu volju građana!

Zakon o lokalnim izborima, u članu 39, kaže da nosilac liste na lokalnim izborima može, ali ne mora istovremeno biti i kandidat za odbornika na toj izbornoj listi, kao i da ne mora da ima prebivalište na teritoriji jedinice lokalne samouprave na kojoj se sprovode izbori, dok se u svemu ostalom primenjuju odredbe Zakona o izboru narodnih poslanika.

Posle onih „korona izbora“ (jun 2020), takoreći bez izborne kampanje, koje je, nezadovoljan izbornim uslovima, bojkotovao gro opozicionih stranaka, Evropska komisija (EK) je, u svom izveštaju o napretku Srbije u evrointegracijama, navela niz primedaba na račun organizovanja tih izbora, navodeći, pored ostalog, i činjenicu da je Vučić kao predsednik Srbije bio nosilac liste za parlamentarne izbore.

Evo jedan citat iz tog izveštaja EK od 6. oktobra 2020: „Još jedan aspekt koji navodi ODIHR bilo je preplitanje kampanje SNS-a sa medijskim izveštavanjem o odgovorima predsednika i vlade na krizu izazvanu bolešću COVID-19. Predsednikova paralelna uloga predsednika vladajuće stranke i nominalnog nosioca svoje izborne liste još je više doprinela zamagljivanju linije između njegove zvanične funkcije i izborne kampanje.“

Tri dana kasnije, na Ružičanstvenoj TV, najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta, za domaću javnosti, imao je nešto slobodnije viđenje ove materijalno-pravne činjenice: „E, pa ne može Vučić da bude nosilac liste za beogradske izbore. Ne može Vučić da bude nosilac liste za parlamentarne izbore?! Pa zašto ne može? Hoćete da vam ja objasnim zašto? Zato što neće da priznaju da, uprkos svakodnevnim lažima, uprkos svakodnevnoj kampanji 24/7, oni tog i takvog Vučića ne mogu da pobede. I suština je – Vučića ‘ajde da sklonimo.“

I ostalo je do danas onako kako je Poglavica hteo i tumačio, a ne kako zakoni ove zemlje propisuju.

Iako se, još 2017. godine, zarekao da su to bili poslednji izbori na kojima se on, kao predsednik svih građana, stavio u službu samo jedne stranke. Iako je to ponovio i 2023, trljajući nos svojim partijskim drugovima: “Razmislite samo da se sklonim sa liste, koliko bi ljudi za vas glasalo?!“

Jedan od najboljih odgovora na pitanje koji su motivi ovog Poglavičinog antivustavnog i protivzakonitog delovanja, dao je Gistav le Bon u „Psihologiji gomile“ koju je objavio još 1895. godine: „Birač se drži onoga koji laska njegovim požudama i njegovoj sujeti; treba ga pretrpati najpreteranijim ulagivanjima i ne ustručavati se učiniti mu najfantastičnija obećanja. Ako je radnik, ne mogu se dovoljno izgrditi i žigosati njegove gazde. Što se tiče protivkandidata, valja gledati da se on smoždi, učvršćujući tvrđenjem, ponavljanjem i zaražljivošću da je on poslednja hulja i da je opšte poznato da je on počinio više zlodela. Ne vredi, razume se, tražiti ni trunke dokaza za to. Ako protivnik loše poznaje psihologiju, on će pokušati da se opravda argumentima, umesto da se ograniči da na takva tvrđenja odgovori drugim tvrđenjima, i od tada on neće imati nikakva izgleda na pobedu.“

Obrni – okreni, sve se vrti oko one poslovice koja kaže da „otkako su Feničani izmislili novac, više niko nikome ne mora da zahvaljuje“ (iako su prvi novac, izgleda, iskovali Lidijci u 7. veku p.n.e. u Maloj Aziji) – pa se krajnji motivi mogu potražiti u činjenici da je izborno mešetarenje najefikasniji put za osvajanje / očuvanje vlasti, a time i otimanje javnog novca svih građana. Jer, u Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti, već u članu 3, stav 1, piše da se „politički subjekti (znači: i Poglavičina lista) finansiraju iz javnih i privatnih izvora“. A „javne izvore“, čija bi količina trebalo direktno zavisi od izbornih rezultata, čine „novčana sredstva i usluge i dobra koje daju Republike Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, njihovi organi, kao i organizacije čiji su oni osnivači“.

Cvijetin Milivojević