Predsednik Srbije nedavno je najavio dolazak 100.000 radnika iz Gane do kraja godine – i to ne samo niskokvalifikovanih, već i “inženjera i lekara”, kao idealno rešenje za odlazak mladih iz zemlje. Za lekara iz Srbije, koji već godinama pokušava da zadrži dostojanstvo profesije u urušenom sistemu, ova izjava je ne samo zbunjujuća, već i zabrinjavajuća.
Gana je zapadnoafrička država sa oko 34 miliona stanovnika. Prema podacima Svetske banke i UNDP-a:
• Prosečna plata u Gani iznosi oko 250 do 300 dolara mesečno.
• Stopa nezaposlenosti se kreće između 13 i 20%, uz visoku nezaposlenost mladih.
• Zdravstveni sistem je preopterećen, sa nedostatkom osoblja i opreme, a posebno u ruralnim područjima.
• Bolesti poput HIV/AIDS-a i hepatitisa C i dalje predstavljaju ozbiljan javnozdravstveni problem – sa prevalencijom HIV-a od oko 1,7%, i velikim brojem nediagnostikovanih.
• Nivo obrazovanja je u porastu, ali i dalje preko 30% odrasle populacije nema završenu srednju školu.
• Procenjuje se da imaju oko 1 lekara na 10.000 stanovnika, dok je preporuka SZO 1 na 1.000.
U takvoj zemlji, logično je da ljudi žele da odu. Međutim, pitanje je – da li je Srbija zaista spremna da primi toliki broj ljudi, sa značajno drugačijim kulturnim, obrazovnim i zdravstvenim kontekstom?
Kao lekar, nisam sigurna da bih mogla da radim rame uz rame sa “kolegama” iz zemlje u kojoj je medicinska praksa drastično drugačija. I ne govorim o boji kože, jeziku, veri ili poreklu – govorim o standardima. Govorim o znanju, komunikaciji, odgovornosti i sistemu vrednosti koji bi trebalo da bude zajednički kada lečimo ljude.
Zdravstveni sistem Srbije je već sada na ivici. Sa jedne strane, naši mladi lekari odlaze u Sloveniju, Nemačku, Norvešku. Sa druge strane, najavljuje se dolazak lekara iz zemlje gde je prosečan staž na hirurškoj praksi duplo manji, gde se pacijenti i dalje oslanjaju na tradicionalnu medicinu i gde lekari nemaju ni osnovne uslove za rad.
Ako već nemamo strategiju da zadržimo naše obrazovane ljude, pokušaj da ih “zamolimo” da ostanu zamenom iz zemalja sa slabijim obrazovnim i zdravstvenim sistemima deluje kao improvizacija, a ne kao politika.
Gana nije problem. Ljudi koji beže iz siromaštva zaslužuju dostojanstven život. Problem je što Srbija nema dugoročnu strategiju – ni za obrazovanje, ni za zdravstvo, ni za radnu snagu. Problem je što se odlazak mladih prihvata kao konačan, a njihov povratak kao nemoguć. U tom kontekstu, masovni dolazak ljudi iz Gane – čak i da je izvediv – nije rešenje.
To je signal da Srbija više ne pokušava da zadrži svoje, već se pomirila s tim da ode tvoj, pa neka dođe nečiji drugi.
dr Svetlana Cvijanović
