Da mi je neko prošle godine rekao da će moji blizanci biti na blokadama fakulteta, a najmlađe dete na blokadi srednje škole, predložila bih mu da se leči!
Sa jedne strane sam ponosna, sa druge besna.
Mi, stariji delujemo kao nesposobne kukavice!
Doduše, ne mi, roditelji te dece.
Mi smo bili na protestima, mi smo u inflaciji, ratovima, bombama pokušavali i na kraju smenili diktatora Miloševića.
Mi smo današnje studente dobili za vreme Zorana Đinđića, u vreme nade u bolju budućnost.
Njegovo ubistvo nas je dotuklo.
Uradili smo ono što Đinđić nikako ne bi voleo.
Predali smo se.
Dopustili smo zlu da jača.
Da se množi i dođe po našu decu.
Kada dođe finalni obračun, bićemo uz njih.
U to sam sigurna.
Pitala bih ljude koji su bili deca za vreme Miloševića i koji sada imaju malu decu i među kojima vidim najviše “apolitičnih” – hoćete li se priključiti ili čekati da vaša deca rastu u strahu od neke nove nadstrešnice, školskog druga koji možda nosi pištolj, lokalnog kabadahije sa puškom u ruci?
Tragedije izazvane mržnjom, korupcijom ili neznanjem se događaju i ljudima koji su apolitični.
Život u malom, ličnom balonu nije moguć ako taj balon pliva u moru krvi.
Aleksandar Ćurčić
FOTO: Fonet/Milena Vlajić
